I konačno je došao dan za useljavanje Mede ( da, da,

trebalo je da se zove Hans, ali smo jednoglasno odlučili da mu

ime Meda mnogo više priliči )...

Naravno, suvišno je pomenuti da je Medina mama teško pristala na

rastanak, ali valjda kada ga je videla udobno smeštenog u korpicu,

a i mene kako oblećem oko njega kao maloumna, mislim da se nekako

saživela sa idejom... 

Korpa na zadnje sedište, i pravac nova kuća...

I posle partije kupanja i feniranja... voala:

hehe.... baš mu je veliki apartman, ali porašće on... ako se uzme u obzir

da tek ima mesec ipo... a već je ovako veliki... 

Elem, onda je usledila partija igranja ( prsti me bole od grickanja,

ali nema veze.... )... pa partija natapanja mlekom... pa partija igranja....

Sladak je kao bombona... zar ne? 

A za slučaj da vas zanima kako se igra... evo snimka:

Medica sada spava... da poraste, veeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki da 

poraste....

Ljubim vas sve! Pardon... Ljubimo vas i Meda i ja....

Dragi moji blogeri i blogerke, uželela se vas vaša Hiper... i to, onako

odistinski... Verovali ili ne 4 dana nisam sela za računar, i verovali ili ne

mama me je 4 dana jurila po kući da me pita kako to da ne sedam više

i ne visim po internetu ( a nema nedelju dana kako mi je govorila da 

joj treba špahla da me sastruže sa monitora )... 

No, moram priznati, da mi je prijala injekcija nevirtualnog života...

Proteklih nekoliko dana provela sam družeći se, smejući se, pričajući

uz čašicu ( ponekad i koju više, ali bože moj... )...  

I davno je bilo kad sam spajala stolove u kafićima i kafanama, sa

društvom, razmenjivala šale i raspravljajući se o nekim tobože

važnim pitanjima...

A davno je bilo i kad sam zadnji put provela sa Jocom prvi maj

ne stojeći samo uz roštilj, ili seckajući salatu i raspravljajući se

sa njim oko toga koji će od njegovih prijatelja "večeras da nam

diše za vratom"...

Dan smo proveli smejući se kao ludi, šmirglajući kućicu za našeg

mešanca Hansa, i živo vodeći raspravu oko odabira boja

( na kraju je pobedio izbor mahagoni kućica sa žutim krovom )...

I bilo nam je lepo...

Ove nedelje već peti dan pokušavam da ostavim cigarete ( ne 

ide mi, ali eto, trudim se.... i to baš... i lepo mi je...)

I dalje nisam rešila svoju emotivnu konfuziju, ali me više ne

opterećuje, gledam na sve to kao na moju ludost, reakciju

na proleće i sada mi je lepo... 

U stvari, toliko lepo da ni dve loše vesti nisu promenile onu radost

koju nosim u sebi - naime iz banke se nisu javili - što znači

ništa od posla... i mom komšiji je pobegao Koko, papagaj 

koga neizmerno voli, pa već drugi dan kao mahnit obilazi po

komšiluku u nadi da će ga naći.... :( 

Držim mu fige, i redovno snimam komšiluk sa terase u nadi

da ću ga videti i čuti njegov prepoznatljiv zvižduk...

A vi? Vi primite jedan veliki zagrljaj od mene, mah... šta

jedan... gomilu... i pregršt poljubaca i znajte da mi nedostajete

puno i da mislim na vas!