Odysseus complex
Autor hyperblogger | 14 Apr, 2011
U potrazi za budućnošću često sam se gubila u lavirintima prošlosti.
Utvare, sećanja i otelotvorena griža savesti - u širokom rasponu nakaza
i ličnih čudovišta, vešto su premeštale zidove - varajući me, dovodile
su me na sam prag ludila.
Tražeći pravu sebe često sam nalazila samo klonove same sebe -
sačinjene od tuđih mišljenja i predstava o tome kakva bih trebala da
budem.
Gledajući sebe kroz tuđe oči propuštala sam da sagledam svet sopstvenim
i uživam u trenucima i vremenu koje se neće nikada vratiti.
I ko sam nakon svih lutanja ja?
Jesam li ja original ili kopija koja hrani svoj ego i pokreće mehanizam sopstvenog postojanja verujući da je original?
Da li je Univerzumu uopšte važna ta lična borba buduće prašine?
Možda je u psihi ljudskog bića da svojim ličnim borbama pridaje preveliki značaj?
Možda "bogove" zapravo nije zanimao Odisej, možda je samo ulivao sam
sebi snagu i borio se protiv očaja ubeđujući sebe da je žrtva tamo neke
pakosne više sile?
Možda mu tako njegova sopstvena nemoć nije delovala strašno - možda je tako sam sebi delovao jak?
Da li je takva laž neophodna da bi se dala boja postojanju?
Jesmo li pioni zarobljeni tuđom voljom i kapricom ili samo robovi sopstvenih zabluda?
Češće robovi sopstvenih zabluda zbog kojih ne vidimo dovoljno daleko da bismo sebi raskrčili put prema sreći
Autor sanjarenja56 14 Apr 2011, 21:23