Nenad Obrenović, otac moje majke... Rođen 31. avgusta 1934. godine... 

Mojom pokojnom bakom Silvijom Halmaj-Miletić oženio se kao jako mlad...

Uprkos protivljenju njenog oca, koji je ubeđivao da se vrati u Mostar... i

nastavi studije... 

Zajednički život nastavili su na Kosovu, gde je i rođena moja majka...

Bio je strahovito razočaran činjenicom da je dobio kćer, i kako ne bi 

izgubio obraz cele noći je pucao iz puške kako bi ljudi mislili da je dobio

sina... nije je voleo... nimalo... ali, na njegovu "žalost" on nije uspeo da

dobije sina, a moja majka je bila jedna od malog broja dece koja su 

preživela azijski grip... oduvek je bila borac...

Razveli su se... ubrzo... već 1959. godine... od 1962. godine pa sve do 

danas nikada nije video moju majku... niti je  pokazao želju da je vidi, niti

je na to pristao kada je to moja majka poželela... moje sestre i mene

nije video nikada u životu... zapravo, nijedna od nas nema predstave

kako on izgleda... znamo ga tek iz priča...nema nijednu zajedničku fotografiju

sa mojom majkom... a živi na svega 40 km od nas...

Igra sudbine je bila takva da ni u drugom braku nije dobio tako željenog

sina...  Jedna zajednička poznanica naših porodica upitala ga je: Nešo, ako

boga znaš, zašto nikada nisi poželeo da vidiš svoju kćer ... svoje unuke...

A on je kratko odgovorio: Nemam ja kćer koja se tako zove...

Zar je neljudski reći: da bog da sreću nemao... ? Zar je ljudski ne osećati

mržnju, već samo jednu beskonačnu prazninu? 

Želim da ga mrzim... onako, iz dna duše.... a opet, ne mogu... žao mi je

majke...  žao mi je što u sebi nosim krv takvog čoveka... stidim se čoveka

bez lica... 

Neko mi jednom reče: pa zašto ne pozoveš emisiju Sve za ljubav?

Mislim da je za ovu ljubav prekasno... zapravo, mislim da za nju nikada

nije ni bilo vreme... 

Kafana "Dardaneli" bila je i ostala zaštitni znak starog Beograda... Postojala

je do 1901. godine, a nalazila se na mestu današnje hipotekarne banke....

Redovni gosti bili su Glišić, Đura Jakšić, ponekad i Domanović, Stevan 

Sremac, Branislav Nušić, Janko Veselinović...

Ovo je slika najpoznatijih gostiju kafane - onih koji su se smatrali inventarom...

Pored napred navedenih, na slici se nalazi i moj dragi rođak, verovatno

najveći boem cele porodice - Mika Risantijević.

Evo šta je Branislav Nušić u svom zapisu o kafani "Dardaneli" kazao o 

njemu:

Na slici je, razume se, i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnome pozorištu. Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk-Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod "Dardanela". 

Joj, boga mu... baš poražavajuće...

 joj, kakva sramota... kad sam pročitala ovaj članak, umalo od sramote nisam umrla...

"JEDNOM prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
- Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu odgovori:
- Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu."

Preuzeto iz arhive "Večernjih novosti", feljton Zorana Arackog, "Sever i Jug

Stevana Sremca"