Pazi?
Autor hyperblogger | 6 Mar, 2011
Nedelja bi trebala da bude dan za opuštanje, odmor od svog belaja koji se dešava šest dana unazad - znači "problem free", "idiot proof" i sve ostalo što uz to ide.
Iako neizrecivo volim da spavam, možda zato što sam dete u duši, možda zato što radim i subotom - uvek se budim rano. Pokušavam ja da zavaram sebe, meškoljim se, prevrćem po krevetu -ajd, da probam, možda ću i da zaspim...jok, ne uspeva.
Ok, kad sam već budna, daj da bar dan provedem kvalitetno - umesto toga negde u glavi podsvesno uključujem tajmer koji odbrojava vreme do momenta kada ću morati da odem u krevet,što označava početak nove radne nedelje. Verujte, prilično stresan "hobi" moje podsvesti koji rezultira činjenicom da nedeljom nikada ne nosim sat - uvek znam koliko ima sati, možda omašim za koji minut.
Danas sam išla da fotografišem. To me opušta, mada me često ljudi gledaju zblanuto kada kleknem pored počupanih latica, pregaženog cveta ili slomljene boce. Kog je briga šta oni misle - ljudi uvek nešto misle, pa neka im bar nedeljom.
Imala sam više nego dovoljno vremena da razmišljam - a ne valja to. Osetila sam se pomalo usamljeno - od kako mi je najbolja drugarica rekla da se udaje, nešto čudno je škljocnulo u mojoj glavi... čudan rasplet ako se uzme u obzir da bi količina šampanjca koju smo ona i ja popile utapajući tugu dovoljna da se okupa slon... dobro, porodica slonova... omanje krdo?
Nije fora u alkoholu, fora je u rasterivanju tuge, nekad i samom tišinom. Kad te neko zna da je dovoljno samo da te pogleda, i razume.
Znam, družićemo se mi i dalje. Nije to pitanje koje sebi postavljam.Niti ću ikada, to je prijateljstvo za ceo život, a možda i posle života.
Jesam li ja vuk samotnjak?
Ponekad se osećam tako. Ja dolazim i odlazim bez najave, kao oluja, ne vezujem se za stalno...ne želim, a možda i ne umem.
I tako, dok moje drugarice svoje atraktivne fb profil fotke zamenjuju slikama svojih beba, trudničkih stomaka, svojih muževa.... i ostalim prizorima porodične idile, na mojim se smenjuju slike sa čašama, flašama, kaubojskim šesširima, poznatim ličnostima...
Dok one pričaju o svadbama, udaji, nedeljnim ručkovima, njegovoj majci, ocu, ludoj porodici, prvim koracima i zubićima - ja pričam o bežanju sa posla, pišem pesme, priče, stihove... zaljubljujem se i odljubljujem, igram bosa na pesku uz trubače...ljubim sa savršenim strancem,zagrljena na koncertu Pilota...o, kako je dobro plesati u zagrljaju stranca...
Ne vidim sebe kao nečiju bolju polovinu, kao majku i domačicu, bar ne za sada...
A možda sam ja samo nedozrela? Napokon, bila sam štreber, možda sam tu negde zaboravila da živim, pa sad sa zakašnjenjem radim ono što sam trebala ranije?
Ko zna?
Tek, sve je više komšijskih tetki koje se brinu za moje zdravlje, odmahuju glavom, valjda me otpisujući.
Osećam proleće u vazduhu, priroda se budi... transformiše... možda ću i ja postati nešto što i ne sanjam da ću biti.
Uživajte u slikama.
Sve u svoje vreme. Ne teba da se opterećuješ. Imala sam koleginicu koja mi je strašno zavidela na mužu, deci i svim lepotama koje brak donosi. Jednog dana sam joj priznala da ja zavidim njoj. Zato, kada dodje vreme, pričaćeš i ti o zubićima i prvim koracima. A ove, inače fenomenalne fotogafije, zamenićeš slikama bebice. Doći će i to, ne brini, možda i brže nego što misliš. :))))
Autor roksana 06 Mar 2011, 18:27