nešto se mislim...
Autor hyperblogger | 29 Maj, 2008
Sećam se još časa likovnog u prvom srednje škole, u klupi ja i moja
najbolja drugarica, profesorica tu nešto priča o Ogistu Rodenu...
Polušapatom izgovorena misao: Gandži, šta misliš o čemu mozga ovaj
Rodenov mislilac? Odgovor iz klupe iza mene stiže kao iz topa: Da li da
pijem vodku sa džinom ili sa đusom!?
Sećam se stare knjige iz socilogije, stranice posvećene religiji i postulatima
hrišćanstva, reda u kome je vešto rukom dopisan još jedan postulat koji
glasi: KO TEBE KAMENOM, TI NJEGA STENOM...
Sećam se i reakcije profesorice sociologije kada je natrapala na taj
citat... Uh.... strašno.
Elem, pre nego što me uhvati Alchajmerova bolest, da se ja vratim
u sadašnjost...
Stajala sam danas u redu u zgradi opštine, pravila sam sestri društvo,
čekale smo na isplatu dnevnica za čuvanje kutija... Posle neljubaznog
radnika prijavnice koji je nas 50-tak duša čvrsto po**ebavao, valjda
smatrajući da smo se ogrebali za laku lovu, te da smo iz istog razloga
negde na intelektualnom i vrednosnom nivou paramecijuma dočekalo nas
je čamljenje u dvorištu.
Lica većine ljudi u redu ,koji me je jezivo podsetio na one iz 1999. u
kojima sam pak sa istom tom sestrom čekala na šećer i zejtin,
odaju unutrašnju, višegodišnju borbu... svakoga nešto grize, i svakome
je ( usled gubitka osećaja za druge ljude ) njegova muka prva na
ćitabu...
Žena do mene panično viče: pogledajte, ljudi, ovi su došli posle nas
a sad prvi stoje u redu!
( ton glasa primeren pozivu na javni
linč )..Nepravda! Prava istina je da reda nije ni
bilo, gotovo svi smo stigli u isto vreme, kao dobro uvežbana četa ,
samo ne u tako svečanom i paradnom izdanju.
Iako već 3 dana zaredom blejim u tom istom redu bar po 2
sata dnevno, uzela sam je za ruku i pokušala da stavim ispred sebe,
rekoh joj: evo, stanite ispred mene, ništa nije sporno... Sasvim
šokirana zagledala se u mene i jedva promucala: ma ne, ne... ništa...
U redu je.
Ponudih je cigaretom, i reč po reč, stvorila se ekipa nas desetoro
koji smo poveli živu priču o svemu i svačemu. Ključno pitanje oko
koga smo se sporili glasilo je: kada je čoveku teže - kad nema ništa
ili onda kada ima previše?
Iako mi se na prvi mah davanje odgovora na to pitanje učinio prilično
lakim zadatkom, do kraja vesele rasprave nisam uspela da dođem
do odgovora.
Shvativši da možemo jedni za druge da uzimamo pare, počeli smo
da jedni drugima dodajemo lične karte i rešenja i da tako kratimo
svoju "robiju"...
Nekima iz pozadine nije bilo jasno kako smo to mi iznenada počeli
brzo i nasmejano da odlazimo, pa su počeli da dobacuju kako
smo mućkaroši, a oni eto pošteni svet ginu zbog takvih nalik nama...
I nešto se mislim... danas sam tek shvatila ( znam, zvučaće
kao topla voda ) i istinski počela da cenim timski rad... i danas
se više nego ikada pitam: zašto ljudi nisu češće ljudi?
Jeste, teško nam je svima, svakome od nas neka senka opseda dušu,
u manjoj ili većoj meri... češće ili ređe... pa zašto onda već ne bi
jedni drugima olakšali postojanje barem tako što nećemo jedni drugima
stajati na muku?
Pauzu između čekanja u redovima popunjavala sam "radom na terenu",
naime, pogodila sam se sa jednom prijateljicom tetke (koja se seli, jer prodaje
stan) da sa sestrom ( sada onom drugom ) pomognem u sređivanju
istog... Posle 2 dana, i otprilike 2 tone đubreta ( za mene đubre, za nju
drage uspomene na 70-te, 60-te... pa bogme i 50-te) stan je
zablistao, a boga mi i moj novčanik mi nekako deluje raspoložno...
Vratio mi se drug iz Grčke( napokon!), sutra mi se vraća drug iz
vojske koju je odslužio u Raškoj, i sada mi je srce puno.... pa , dobro,
ne baš skroz... nedostaje mi Tužna, Pinokio, Tale, domaćica...
nedostajete mi vi, blogeri moji dragi...
Šaljem vam veliki poljubac!
P.s ako imate možda odgovor na ono pitanje o tome kada je čoveku
teže, kada nema ništa, ili kada ima previše... :) volela bih da čujem.
P.s 2 ima li još neko osim mene problema sa objavljivanjem tekstova
već pola sata se znojim pokušavajući da objavim!
