Od kako znam za sebe sa prozora moje sobe posmatram Rtanj. Tajanstvena planina, i sigurno ste čuli ili će vam jednom pričati o vanzemaljcima, čudnim svetlosnim kuglama, magli koja se ponaša kao da je živo biće, čarobnjaku čiji je to nekada bio dvor, piramidama...magnetnoj anomaliji koja kompas čini neupotrebljivim, avionskom koridoru koji je svojevremeno zbog čudnih stvari zatvoren...

Ako vam i ne pričaju o tome, sigurno će vam neko bar pomenuti rtanjski čaj - srpsku vijagru, lek koji pored onih, khm, muških problema leči sve ostalo...

Ja ću vam pričati o nečemu drugom... 

Elem, vrh mi je uvek delovao nedostižan - nemoguća misija, bar kada se govori o osvajanju sa severne strane, koja je izazov, zbog strmina, oštrih stena, provalija... svega onog što čini standardnu noćnu moru svakog sa strahom od visine i lošom kondicijom...

Društvo me je pozvalo da osvojimo planinu... mislim, zvali su oni mene i ranije, ali od kako su stigli rezultati sa holtera koji "potvrđuju da mi je srce dobro, da je sve to od stresa, u glavi..."

Razmislila sam... i rešila da pokušam...ne samo da osvojim vrh, to je onako, uzgred - da pobedim sebe, to je već nešto.

Suvišno je reći da smo se čekajući zvanično otvaranje početka uspona proveli zezajući se. Smejala sam se. Da li zbog straha što ću se suočiti sa nečim većim od sebe, ili zbog sreće što konačno radim nešto što sam tako dugo želela...Ne znam ni sama, tek smejala sam se kao luda...

Razume se sasvim da sam pre vrha morala da se opremim - Rtanjskim čajem :) za svaki slučaj, ko zna od čega sve čuva... a ako ništa, bar ću imati čime da se lečim ako se prehladim.

A kako uopšte i odoleti heklanoj torbici punoj čaja, ukrašenoj ručnim radom ;) i divnim ciklama Durexom - valjda za slučaj da dejstvo čaja bude fatalno :)

Vreme da se pođe ka početnim položajima za početak uspona, pogled ka Timočkoj Kapiji - koliko uteši, toliko i zaplaši - opominje na susret sa nečim u odnosu na šta je čovek mali, njegove snage nedovoljne ... strah. Osećam ga, znam.. smešno... ipak tako je... Naravno da ne priznajem - ja se ničega ne bojim, osim sebe same... sebi prizanajem. Sebi samo priznanje i dugujem.

Kojom stranom? Severnom, odgovaramo moja ekipa i ja... Vodič posmatra njih, pa mene... Vama je ovo prvi put? Jeste li sigurni? ( iz pogleda se vidi jasno da misli da nema šanse da mogu, ali ne bi da me uvredi - nije to moja paranoja, tako je bilo ) .

Da, sigurna sam... izlazim, krećem...jurim, da dokažem da mogu... drugima. Ispred mene reka ljudi...

Penju se, ćaskaju... Neki planinari govore: Mah, spremam se za Elbrus, došao sam do Rtnja da protegnem malo noge i vidim raju.  

Elbrus?  Zaboga... šta ću ja ovde? Savest mi govori: eto, eto, ti tvrdoglava. Jednom će ti ta tvoja tvrdoglavost doći glave... gudure, vrtače.. možda baš sad, i neka ti, kad ne umeš da priznaš... 

I šta reći svojoj savesti? Kuš.... šta drugo, šta me sad još i ona nervira?

Prvih pola sata - sasvim opušteno, nimalo naporno, kružimo, levo, desno... čini  se u krug, a onda, sasvim drsko i nenajavljeno, počinje uspon... bez kraja...

Posmatram ljude - nisu zadihani... a ja? Kipim od znoja... dođavola... Osećam da vučem noge, umesto da koračam... osećam umor, koji ne mogu da opišem. Kako li je tek na 1500 metara?

Prilazi mi jedan planinar.... Sad će i ovaj verovatno da me obeshrabri nečim - mislim ja.

Izvinite, posmatram vas već neko vreme, i da li mogu da vam kažem nešto, nemojte zameriti?

Da, naravno, recite ( u sebi: sad će da mi održi govor o kilaži i o tome kako me jedno 30 kg manje ne bi ubilo ) uz osmeh, onaj uvežbani šalterski, šta ćeš, deformacija....

Skinite taj prsluk, ako ga ne skinete, nećete se nikada ni popeti, znojićete se previše, pašće vam pritisak i izgubiteće svest - rekao je to onako profi, nasmejano. Ako zatreba pomoć, samo recite.

Posramila sam se sebe same, skinula prsluk, i kao preporođena nastavila dalje. 

A onda, izazov. Uspon uz stenu... :S ja ovo ne mogu, gledam provaliju sa moje desne strane, naravno, strah je čini pet puta većom nego što jeste... stenu takođe. Starija gospođa... dobro, khm, :) baka od dobrih 60 i kusur prolazi pored mene i penje se ko od šale... Šta? Kad ona može, mogu i ja.... i popela sam se, opet posramljena...

I nešto računam ja po glavi - sad će negde vrh, sigurno... kad ono - nečiji glas... uh dobro je, već smo na pola puta! Već? Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Šta se bre dere ova? Kao da je čuo moj unutrašnji vrisak... :)

I tako smo nastavili da se penjemo. Uključila sam muziku, stavila slušalice...  na mahove slala poruke ekipi koja se delom nalazila isped, delom iza mene. Svi su dobro, svi su na broju.Guraj dalje!

Ne, nije ni ovo vrh.. Ima još... još samo "malo"...

Još samo par koraka.... :S a ja se već, pozdravljam sa dušom, na svaki par sekundi premirem od straha - zbog visine, neću valjda sada posustati.... sada, na kraju :S

Uspela sam... stajala sam u neverici, posmatrajući vrh, ljude oko sebe... Oduševljena, srce je tuklo, od ponosa, radosti, straha, neverice... Uspela sam! 

Čovek koji me je fotografisao vraća mi aparat - Čestitam, nisam verovao da ćete se popeti, iskreno, mislili smo da ćete odustati još na samom početku - i pokazuje rukom ka svojim drugarima koji nasmejano mašu... Okreću se i odlaze, u neke nove pobede.

Iznad mene je bilo samo nebo - ispod mene, kao na tanjiru cela Srbija....

Okrećem se i polazim, spuštam se užurbano... preostalo je samo još jedno - da dodirnem oblak, svi planinari kažu da je to trenutak kada se osetiš kao ptica, slobodan...

Eno mog oblaka - moram da ga dodirnem!

Postala sam ptica... 

Oblaci su počeli preteći da se navlače, zbilja na vrhu Rtnja se u razmaku od dva sata izmenjaju najmanje 2 godišnja doba... Počinje sneg, pa ledena kiša, pa pljusak... Staze se pretvaraju u blatnjavu noćnu moru... ni štap više ne pomaže, grabim grane, sve što može da pomogne da se spustim... osmeh uprkos svemu ne silazi sa lica... 

Tri sata kasnije, mokra do gole kože, blatnjavija od mangulice - osećam se tako živa.

Navukla sam nešto suvih krpica iz ranca - našminkala se, tek da ne plašim ljude... i ovekovečila trenutak kada sam pobedila sebe, planinu, druge... 

Hvala onima koji su me na tom putu podržali! :) Ili nisu... i tako opet doprineli mojoj pobedi.

Sanjala sam te jednom, široko polje visoke zelene trave preplavljeno različkom, tvoj osmeh, pramen kovrdžave plave kose.

Samo sam te posmatrala, nisam mogla da te zagrlim, neka čudna sila kao konop vezan oko mene držala me je daleko - taman toliko da ne mogu da te dodirnem i dozovem.

Tešilo me je jedno - nisi bila sama, kraj tebe je koračao tvoj maleni, odvažni vitez, nasmejan,baš kao i ti plav...

O, kakve su bile boje na tom polju, tako žive i jasne, kao da postoji čitav svet, mali univerzum neviđen i neotkriven.

Neki čudni vrtlog usporio je vreme, uvlačeći me u svoje ždrelo. Otvorila sam oči, hiljadu zraka svetlosti zarilo se u mene poput ledenih staklića.

Sklopila sam dlanove ispod grudi, tamo gde je maločas bio osećaj topline. Mesto nje komad leda podsetio me je da je san otrgnut od mene, kao sa grane još nezrela jabuka...

Molila sam Boga da mi pošalje jedan san ponovo, da osetim tu toplinu, da se setim koje su boje bile tvoje oči.

Sedam godina i jedan dan, svake noći suze su se slivale niz moje lice, prateći molitve kao muzika duže...

Noćas sam te opet sanjala - u mom naručju, grlila sam te, gledajući naš odraz u ogledalu.

Suze nisu silazile niz moje lice, pa ipak, probudila sam se sa osećajem da je duša plakala cele noći.

I opet nisam videla tvoje oči, kazna i dar od Boga bio je ovaj san. Nemam vremena da ponovo molim, još malo ga je ostalo.

Preostaje samo jedan put ka tebi - put u ludilo....

Samo ludilo, jer na čuda grešni nemaju pravo.

Znam da pravila moraju da postoje - ja sam buntovnik, ne anarhista.

Znam da neki red mora da se zna - ja sam slobodnog duha, a ne brod bez sidra i kormila.

Znam da ponekad mora i da se prećuti - ja sam govornik, a ne potočara-vodenica.

Znam i da mnogo toga ne znam... 

Ipak...

Nijedno tvoje "tako-treba" neće me sprečiti da zaplačem kada mi se plače: na ulici, u vozu, sama ili u društvu...da ne marim što mi je šminka razmazana,a oči crvene...

Da se naglas nasmejem, onako: "pffff hahahahhaha" :), i nepovezano govorim u pokušaju da ti pojasnim šta je smešno, smejući se sve više i više što ne mogu da dođem do reči...

Neće me sprečiti da ne dozvolim da mi potkrate duh, samo zato što štrči ili odbija da se opegla, da bude uštirkam...fin i namazan...

Ako poželim da se izujem i bosa trčim po pesku, hodam ulicama grada po vrelom asfaltu, balansiram na ivici trotoara, ili pređem ulicu skačući sa štrafte na štraftu na pešačkom - to ću i uraditi, neću čekati na tvoju dozvolu, neću čekati da tamo neka poznata ličnost to uradi, pa da ceo svet odjednom proglasi to modnim hitom i normalnim.

Neću da se udam, jer mi je vreme i jer tako treba...odbijam to!

Neću da mislim kako mi se kaže, jer neko tvrdi da je to prava stvar, hoću da osetim da jeste tako - da upotrebim mozak, mesto da ga čuvam za crne dane...nije sapun, neće se potrošiti.

Neću da ne osećam da sam živa i pravim se da uživam u tome, želim da dišem punim plućima.

I što se to bilo koga tiče?

Kome to smetaju moji izleti, moji probni letovi do zvezda, moji snovi i dete u meni?

Ti si slobodan da ideš svojim putem, da me ignorišeš i ne budeš mi drug...čini kako ti drago... 

Ja biram da koračam  ponosno, uspravno i hrabro.

Još uvek za mene pitaš - šalješ čestitke,razglednice, pisma. Još uvek poštar donosi poklone, mada zna da je ormar pun još neotvorenih.Govoriš da me voliš, da sam ja ona prva i prava- jedina, da me čekaš, pa neka sam i grešna - ja sam tvoja...

Kako samo truješ lažima kada pristaviš masku tužnog, odbačenog šteneta, iza koje se krije emotivna džukela.

Još uvek drsko pitaš (gle, sramote!) zašto ne može kao ranije da bude?

Razuman čovek bi shvatio: baš zato što ne znaš nijedan razlog... a tebi izgleda da se nacrta mora. 

Ja samo rečima crtati umem, pa neka ti bude.

- Zato što sam morala da od tebe isprosim ljubav, koju bi svakome radije hteo dati nego meni. Ne izmišljam, sam si rekao: "Bio sam zaljubljen u ideju da me neko toliko voli, igrom slučaja taj neko si bila ti..." 

Ne lažem, još čuvam tu poruku...da me seti koliko ljubav može da zaboli...

- Zato što sam godinu dana čekala na promajnim hodnicima ispred vrata tvoga srca, želeći, nadajući se, čekajući, da se smiluješ... Obasipala sam te nežnim rečima, pisala ti stihove, u slikama ti, i na hiljade drugih načina, izjavljivala ljubav...

- Zato što sam plakala... Nisi znao? Ne  laži, proklet bio...

- Zato što si rekao: "Da ceo svet stane protiv tebe, ja ću stati uz tebe" - a nisi. Svaki si zagrljaj morao da pokvariš podsećajući me da sam i druge  pre tebe grlila, ljubila... 

Znam, ja sam kriva, zato što sam se drznula da i pre tebe živim, dišem i volim. Bludna ja! Trebalo je sam Arhanđel sa nebesa da me spusti, umotanu u celofan, u tvoje krilo, neotpakovanu, "nepokvarenu"... Znam te, uštvo, i onda bi me pitao: Nisi li ga na putu do Zemlje navela na greh? 

Ne, ne govori to moj osećaj krivice iz mene. . .ljubiti iskreno za mene nikad nije bilo greh, niti će biti.

-  Zato što kada sam ti kazala: "Otićiću onda kada količina bola koju mi naneseš prevaziđe ljubav koju osećam... a taj trenutak je blizu...!" - nisi prestao, hteo si da vidiš koliko još mogu, a posle si rekao da si hteo samo da vidiš koliko te volim....

- Zato što si mislio da neću otići, da nisam dovoljno jaka, da sam ona "jadna, stara, u hiljadu komadića slomljena ja", koju ćeš sakupiti, staviti u kalup, do pucanja grejati i hladiti, pa sakovati na silu po svojoj meri....

Ne lažem, znao si koliko me je neko koga sam volela pre tebe povredio, znao si da sam ga volela neizmerno.... rekla sam ti da tebe volim više - a ti, našao si kako ćeš da proveriš da li je ljubav stvarno veća i jača.

***

Ne, ja te ne mrzim. Ne, ja ne želim da te vidim nesretnog, na kolenima sa suzama u očima. Ne želim da me moliš, da mi na zidu pokraj koga često prolazim napišeš da me voliš.

Ja sam samo jednom skupila snagu, ono malo duše i života što je ostalo u meni, da zatvorim jedna vrata. Ti si taj koji je slomio ključ.

Sada samo želim da se od njih skloniš, da prestaneš da kucaš i zvoniš, zato što tamo gde je nekad postojala ljubav, sad samo prašnjava prazna tabla stoji...

 Veče se tiho prikralo, lenjo klizeći niz rubove kotline. Mrak se uvukao u svaki kutak, pokorivši svetlost bez otpora i borbe.

Blagi povetarac poigravao se sa visokom travom mrseći je kao ljubavnik spretnim prstima kosu svoje drage, a opojni miris polja svedočio je o ovoj čudnoj igri zavođenja. 

Anka je sedela kraj vatre. Oslonila je glavu na kolena, očiju uprtih u plamen. Iskre, kao plameni svici pohrile bi s vremena na vreme ka zvezdanom  nebu u pokušaju da i same postanu zvezde i bar na tren dotaknu večnost.

Nikada nije razmišljala o vremenu, o sekundama, minutima, satima... sve je to nevažno bilo, ali danas je po prvi put osećala kako protiče. Iako nije znala ništa o tome, niti je marila, osećala je otkucaje srca vasione.

Suvišno je reći da se pitala gde je. Ćutala je pokušavajući da ga oseti celim svojim bićem, osluškivala je čekajući da čuje kako se trava izvija pod njegovim koracima. 

Da je njeno čekanje neko merio peščanikom, mogao bi se zakleti i ne slagati tvrdeći da je video kako jedno po jedno zrnce peska lagano klizi kroz grlić, prkoseći sili Zemljine teže, lebdeći kao pero.

- Anka...

- Anka...

Začula je kako je neko doziva, tako tiho kao da se boji sopstvenog glasa.

Prišla je grmlju. Stajala je tamo jaka žena zarobljena u krhkom telu, a ipak, postojana, nesalomiva kao trska. Uz njene usne urezane su duboke bore, one što život kleše po jedan mikron za svaku neizgovorenu reč, za svaku prećutanu bol, izgubljenu nadu... njene su bile duboke i duge, živo svedočanstvo jedne sudbine.

- Hodi brzo, rano, da ne čuje ko...

- Ko si ti?

- Stana, Đorđeva.

Preko lica je kliznula maska neverice, hiljadu pitanja u jednom trenu....

- Brzo, moraš poći, otac je saznao, besan je kao ris... moraš odmah poći, spakuj samo što moraš, Đorđe te čeka, da pobegnete zajedno, hajde, brzo samo, dok nije kasno.

Hitro je pokupila par marama, u malenom zavežljaju ceo život, jedna ogrlica. Prišunjala se malom šatoru da poljubi nežni dečiji obraz, i u zagrljaj mesto sebe za uspomenu ostavi lutku sa kosom od kukuruzne svile i jednu suzu.

- Spavaj, mali anđele, neka te nebo čuva.

- Hajdemo.

Koračale su brzo, preko polja, u šumu, kroz senke borova, fenjer im je bio mesec.  Nisu se osvrtale, nisu časile časa, brzo,kao progonjene srne osluškivale su svaki šušanj...

- Ja te rano do ovde pratim... a ti dalje, pravo prema onom hrastu. Tamo te Đorđe čeka, hajde... brzo.

Zastala je Anka, na tren, da pogleda tu ženu-trsku onim svojim kao noć crnim očima.

- Hajde, ne časi časa. Mogao bi ko da naiđe.

Okrenula se i zakoračila ka hrastu. Korak, dug, u prazninu...duboku tminu... i prvi put njeno je oko ogledalo zvezdama postalo. 

Stana se hitro prekrstila: Bože prosti...

Sudbina je dodala još jedan mikron u one bore, nečujnim dletom.

***

Čergari su nestali pre zore. Kažu da se čula vriska preplašene dece i ždrebadi. Niko nije dozivao Anku, možda su mislili da je pošla za sudbinom, za nekim... možda se niko nije ni setio nje, iz straha...Nikada se nisu vratili na livadu.

Đorđa su iz vajata pustili sedam dana kasnije. Kažu da nikad više nije bio isti, kao da je deo duše nestao nekud...nije se smejao, nije se radovao...

Oženio se naredne jeseni. Izrodio čeljadi, i dočekao da sahrani svog prvenca, svoj ponos u 23. godini... umro je ubrzo posle toga, tiho...

***

Dunja je plakala... 

-Znaš onaj kladenac, dole, ispod mosta? Sazidao ga je čukun-čukun unuk Đorđev. Vele, u svakom im kolenu po jedno dete umre u 23... isprva su mislili slučajnost, eto, igra sudbine... a onda... bol čoveka navede da spas traži i gde ga nema. A oni su ga svuda tražili... neka stara baba rekla im je: to je kletva... za dušu koju ste u bunaru sahranili. Za otkup zauzdajte divlju vodu, napravite česmu, da pije bolestan i zdrav, da se leči, da život krene tokom, napred, da se ne razleva...

Uradili su tako... ali voda, nije htela gde su oni hteli... iz celog brda izrodili su se mali potoci... i jednog dana srušiće brdo i česmu, kao da nikad nije postojala... i nastaviće da teče kud je nekad voda tekla. Ne može se sve po volji napraviti... nego kako je suđeno.

***

Suze su presahle. Zagrlila me je jako i ćutala je...osećala sam njeno srce kako kuca, uz moje grudi, pričajući svoju priču.
I bolela me je duša što sam joj prenela tu priču... al morala sam je preneti, da bi jedna zvezda doveka ostala živa.