Pustila sam te da odeš - mogla sam te zadržati, bar na još neki dan, na još neki tren, sekund...toliko sam te željna da bi i tren oka trajao, čini mi se, kao večnost.

Mogla sam, ipak, osetila sam dok su se naše senke dodirivale na tlu pred nama da nas deli nešto jače od mene same. U tvom glasu nije bilo želje dovoljno jake ni da ljudski izgovoriš zbogom - ko sam ja da ti uskratim "sretan put"?

Ništa ti nisam kazala - mada bi neko rekao da je ionako sve već rečeno.

Toliko toga sam ti  želela reći - nisam, jer nisam verovala da bi išta bilo drukčije, da bi reči nešto mogle da promene.

Ipak, svakog sekunda, ono prećutano mi je u mislima, osećam da svako slovo izaziva u meni nemir... 

Znam da ti nikada ovo nećeš pročitati... znam, a ipak bih volela da  znaš:

Ja nisam ljuta na tebe. 

Nisam tvoj gospodar da odredim kad ćeš doći i otići, niti gde i u čijem ćeš se društvu osećati srećnim.

Ne mogu se ljutiti što me ne voliš - ljubav se desi ili ne desi, nije nešto što biva na silu, niti bi smelo biti nešto što se rađa iz sažaljenja. Više bi me bolelo da te imam na iz sažaljenja nego da te nikada nemam.  Ne možeš siliti sebe da osetiš nešto čega nema...

I dalje tvrdim da bi moj život bio siromašniji da te nikada nisam srela -  u onih par trenutaka koje smo proveli zajedno stalo je više sreće no što je  u par godina bilo.

Nedostaješ mi, naravno - ipak, biću jednom bolje.

Biće to isprva samo tuga, čežnja koja će prerasti u neostvarenu želju, želja koja će biti draga uspomena... Sve će to jednom biti juče.

Ne brini, sa tugom umem da živim, sreća je već izazov.

Ostala je u telefonu u skicama jedna poruka: Bojim se, umreću od želje da me voliš, a da ti nikada nećeš razumeti, nikada nećeš znati koliko si bio važan i velik u mom malenom životu...

Još te volim.

Tužno je kada jedan ceo  svet umre u svitanje.

Ponekad dođu trenuci, kao ovaj sada, kada svim srcem želim da neko tamo pretoči svu moju bol u note, i samo za mene, na klaviru, u polutami odsvira moju tugu, pa makar me to ubilo. Poželim da iz jagodica poteče krv, kroz vazduh, po belim dirkama....

Često plačem, jer osećam da taj neko nikada nećeš biti ti.

Još češće se nadam da grešim.

Badnje je veče, tišina je tako glasna.

Bojim se umreću od želje da me voliš, a da ti nikada nećeš razumeti, nikada nećeš znati, koliko si bio važan i velik u mom malenom životu.

Za njega, jer večeras nije tu...

 Jednom će neko pričati priču o meni - možda će je baš početi rečima: Bila jednom ..., ali to neće biti bajka, nije to priča "za laku noć", koja se priča malenim anđelima sa pletenicama, ušuškanim u roze izmaglicu blaženog neznanja. Neće je slušati tilani baldahini, ljubičice sa svilenih plahti, ni plišane igračke razrogačenih očiju.

Pričaće je ipak jednom neko - možda ti? Ne, neko drugi, neko sasvim treći, u polutami zadimljene kafane, tamo gde sva nadanja i snovi postaju aveti utopljene u alkoholu, tek tupi odsjaj u oku nedosanjanih sanjara i samoživih polubića koje mrsko nazivamo pijancima.

Možda će me nazvati mojim imenom, a možda mi tada više ni ime neće znati, jer svaki će me Homer nazvati imenom svoga bola, svog boga i greha: Milica, Milena, Danica... možda Ana ili Zorica? Pticama selicama se ne pamte imena.

Šta će pripovedati? 

Da sam lutala, glavom po oblacima, u loše dane po blatu na kolenima, da sam grešila, nizala greh za grehom i lažnu nadu jednu za drugom. 

Rećiće: Ponekad bi sedela pogleda uprtog u čašu vermuta, ispijajući jedan za drugim, dok ne otupi... o, kako je dobar osećaj da se sav bol ugasi, kada leži nemoćan kao zgažena zver na izdisaju, nesposobna da grize, da razdire svojim zubima.

Volela je - ne često, ali dovoljno jako da se  pomeri gora. Pogrešne? Možda i prave, ali ne za nju - za druge, uvek za neke druge.

Umela je da čeka,  čak i onda kada čekanje nije više imalo smisao nikome, pa ni samom bolu koji ju je razdirao i terao od nemila do nedraga - a tako je glup osećaj u mučitelja kada zna da mučeni više ne mari.

A onda, jednom, nije umrla stvarno, nije otišla u zoru, ni sumrak. Samo je usnula, a deo nje više se nikada nije probudio. Nestao je, ugasnuo kao plamičak na noćnom vetru. Sa njim je nestao i onaj tužni sjaj u njenim očima, i smeh, trapavi pokušaji da se umili, bude prihvaćena, shvaćena, nečija...

Ostala je samo prazna ljuštura, bledi lik u crnom.

Šta je bilo sa njom? - možda će upitati neko.

Ko će to znati, možda je otišla, a možda još živi tu, među nama, neviđena, nevidljiva. Možda je to naša zaboravljena sestra, prijateljica...

Možda shvatićeš i ti, ali to tada više neće biti važno.

Sa zvezdama u očima ona stoji na samom rubu svemira u srcu noseći nadu i veru dovoljno jaku da, kada zaželi, stvori sopstvenu vasionu.

***

Ti si stvorenje sazdano od čuda i snova uvezanih baršunastom mašnom sačinjenom od uzdaha i suza. Koračaš bespućem svemira od zvezde do zvezde, tražeći svoju, koja će obasjati tvoje snove.

Kada smo se srele bila si malena šumska zver, divlje dete...čini mi se da sam osećala otkucaje tvoga srca na dlanovima, dok si drhtala.

Kako su tužne bile  tvoje oči, a tvoj osmeh zaključan u nekoj fioci...

Kada si porasla? Gde je ono dete - ko je ova mlada žena? Kako i zašto mi je promakla transformacija u leptira?

Slutim, iako su predivna, da to nisu tvoja poslednja krila. 

Znam, još mnogo puta proživećeš iznova sve to. . .

Ne boj se... dotaknućeš zvezde - jer nosiš ih u sebi, za tebe nebo nikada neće biti suviše visoko.

A ako ikada i posumnjaš, uplašiš se ili kloneš - poslušaj me: sklopi dlanove, kao u molitvi, i neka ti palčevi dodirnu usne, sklopi oči - ne, ja neću da se stvorim tu, ali mesto mene biće kao molitva:

Sa zvezdama u očima ona stoji na samom rubu svemira u srcu noseći nadu i veru dovoljno jaku da, kada zaželi, stvori sopstvenu vasionu.

Izgovori je... tiho, sasvim tiho... i znaj, čak i kada ti sumnjaš - postoji neko ko veruje u tebe.

.......

Tebi, jer si posebna, moja Milena.

Još uvek za mene pitaš - šalješ čestitke,razglednice, pisma. Još uvek poštar donosi poklone, mada zna da je ormar pun još neotvorenih.Govoriš da me voliš, da sam ja ona prva i prava- jedina, da me čekaš, pa neka sam i grešna - ja sam tvoja...

Kako samo truješ lažima kada pristaviš masku tužnog, odbačenog šteneta, iza koje se krije emotivna džukela.

Još uvek drsko pitaš (gle, sramote!) zašto ne može kao ranije da bude?

Razuman čovek bi shvatio: baš zato što ne znaš nijedan razlog... a tebi izgleda da se nacrta mora. 

Ja samo rečima crtati umem, pa neka ti bude.

- Zato što sam morala da od tebe isprosim ljubav, koju bi svakome radije hteo dati nego meni. Ne izmišljam, sam si rekao: "Bio sam zaljubljen u ideju da me neko toliko voli, igrom slučaja taj neko si bila ti..." 

Ne lažem, još čuvam tu poruku...da me seti koliko ljubav može da zaboli...

- Zato što sam godinu dana čekala na promajnim hodnicima ispred vrata tvoga srca, želeći, nadajući se, čekajući, da se smiluješ... Obasipala sam te nežnim rečima, pisala ti stihove, u slikama ti, i na hiljade drugih načina, izjavljivala ljubav...

- Zato što sam plakala... Nisi znao? Ne  laži, proklet bio...

- Zato što si rekao: "Da ceo svet stane protiv tebe, ja ću stati uz tebe" - a nisi. Svaki si zagrljaj morao da pokvariš podsećajući me da sam i druge  pre tebe grlila, ljubila... 

Znam, ja sam kriva, zato što sam se drznula da i pre tebe živim, dišem i volim. Bludna ja! Trebalo je sam Arhanđel sa nebesa da me spusti, umotanu u celofan, u tvoje krilo, neotpakovanu, "nepokvarenu"... Znam te, uštvo, i onda bi me pitao: Nisi li ga na putu do Zemlje navela na greh? 

Ne, ne govori to moj osećaj krivice iz mene. . .ljubiti iskreno za mene nikad nije bilo greh, niti će biti.

-  Zato što kada sam ti kazala: "Otićiću onda kada količina bola koju mi naneseš prevaziđe ljubav koju osećam... a taj trenutak je blizu...!" - nisi prestao, hteo si da vidiš koliko još mogu, a posle si rekao da si hteo samo da vidiš koliko te volim....

- Zato što si mislio da neću otići, da nisam dovoljno jaka, da sam ona "jadna, stara, u hiljadu komadića slomljena ja", koju ćeš sakupiti, staviti u kalup, do pucanja grejati i hladiti, pa sakovati na silu po svojoj meri....

Ne lažem, znao si koliko me je neko koga sam volela pre tebe povredio, znao si da sam ga volela neizmerno.... rekla sam ti da tebe volim više - a ti, našao si kako ćeš da proveriš da li je ljubav stvarno veća i jača.

***

Ne, ja te ne mrzim. Ne, ja ne želim da te vidim nesretnog, na kolenima sa suzama u očima. Ne želim da me moliš, da mi na zidu pokraj koga često prolazim napišeš da me voliš.

Ja sam samo jednom skupila snagu, ono malo duše i života što je ostalo u meni, da zatvorim jedna vrata. Ti si taj koji je slomio ključ.

Sada samo želim da se od njih skloniš, da prestaneš da kucaš i zvoniš, zato što tamo gde je nekad postojala ljubav, sad samo prašnjava prazna tabla stoji...