Dragi moji i drage moje,

pravo je zadovoljstvo bilo družiti se sa vama u godini koja

je vec na izmaku; nebrojeno puno teških trenutaka učinili ste 

podnošljivijim i uspeli ste da u sivilo moga postojanja unesete 

pregršt duginih boja.

Hvala vam na tome!

Inače, ja sam se razbolela, imam temperaturu, šmrckam... bedak!

Ono što želim da vam poručim je sledeće:

noćas, kada otkuca ponoć pomisliću na vas i u svom srcu

imaću spisak najlepših želja... najiskrenije se nadam da ćete

osetiti to, i da će se makar jedan deo tih želja ispuniti.

Volim vas i ljubim sve!

Sretna vam nova godina i sve najbolje! 

Malo smeha nikad nije na odmet. Pogledajte

šta se  dogodilo jadnoj cica maci...

 S druge strane, ako vam se ikada učinilo da Šakira mrmlja dok

peva... Pa, niste jedini... Izvesni Andrew je načinio animaciju

u kojoj je na duhovit ( pa dobro, na kraju je malo i preterao)

pojasnio šta to tačno peva Šakira u pesmi "Wherever, Whenever".

Prijatno vam bilo, nadam se da ćete se nasmejati... 

P.S evo i slicka! nisam bas za izlozbu, ali piti se mora!

Bacam se na knjigu Memoari jedne gejse, a vi, drugari

ziveli! 

Eh,današnji dan je počeo divno. U ponoć sam primila

predivnu čestitku za novu godinu. Kada sam ustala

otvorila sam kesicu mojih najdražih štapića sa 

kikirikijem, poslala kod i dobila dopunu kao nagradu.

Protumačila sam to kao dobar znak. Polako se obukla,

i krenula ka fakultetu, da uzmem novac za putne

troškove, usput razmišjajući kome ću se javiti kad

stignem u Beograd.

Nisam prešla ni 50 metara, zvoni mobilni... poziv

sa fakulteta, dobro poznat glas šefice studentske

službe... Najdublje se izvinjava, došlo je do greške,

svečanost se zapravo ne održava sutra, nego 

danas... Došlo je do greške, nagradu će mi dodeliti

u petak na fakultetu u Zaječaru, bez svečanih zvanica

bez one kičaste svečane atmosfere... Bez počasti...

Potpuno sam iznervirana... To je trebao da bude 

moj hepi end, nagrada za sve one loše dane i žute

minute... a izmala mi je zbog nečijeg nemara... zbog

greške. Znam, ljudski je grešiti.

Staviću duge veštačke nokte, daću seki da mi ofarba

kosu, kupiću bocu mog najdražeg šampanjca 

Marchesihna... I nazdraviću samoj sebi... svom

uspehu... Posle svega, to mi niko ne može oduzeti.

Kasnije ću postaviti koju fotku sa mog skromnog 

partija...

Volim vas sve. 

Kao i svakog ponedeljka i ovaj put je održana pesnička radionica

na forumu Svrljig.net, stavljam pred vas svoje skromne radove, i

koristim priliku da vas obavestim da 27. decembra idem u Beograd

na svečanu akademiju Univerziteta, da primim nagradu za najboljeg

studenta generacije 2005./2007. godine.

Ljubim vas!

San
"Pogleda uprtog u tavanicu ležim u polutami ćelije koju drugi nazivaju mojom sobom. Kao i svake noći i ove roj misli koristim kao kremen kamen kojim oštrim mač preko potreban za duhovni rat koji iznova vodim protiv sebe i sveta.
Prislanjam dlan na komad zida na kome su jednom ispisani stihovi koji govore o spasonosnom dejstvu čekanja i sklapam oči.
Osećam kako dlan lagano ponire u taj zid; osećaj je veoma nalik onom kada ruka prodire kroz testo koje narasta u plavoj vangli iluminisanoj različcima.
Ponirem celim telom, u trenu mi nailazi misao da je to nemoguće... Gotovo - upala sam u zamku! Sama misao je bila dovoljna da se svi molekuli zida ustreme na mene i zarobe me.
Ne mogu da izađem, moj strah narasta i kao truba okuplja ih i poziva u novi napad na mene.
Dok pogledom tražim izlaz nazirem čiodu svetlosti i pozivam je upomoć grčevito se boreći da ka njoj pružim ruku. Bez žurbe i osećaja za moj bol ona polako putuje ka meni, čitavu večnost, i zariva se u moju zenicu vodeći me ka rasplamsaloj logorskoj vatri u šumi kraj šumareve kućice.
Kraj vatre stara, mrtva krtica, gomila dece koja se pita šta će joj se dogoditi ako je ubace u vatru.
Ne! Nemojte!
Neznanje o surovosti toga čina ocrtava na njihovim licima zlu masku.
Čudan i neprijatan miris kuži vazduh.
Bacam se unazad da izbegnem svedočenje tom činu.
Pod sobom osećam toplu plahtu, a pod rukom isti onaj komad zida ispisan stihovima.
Čekanje možda spasava ljubav i dušu, ali šta dušu spasava od sna?
Ne znam.
Opet je mač izubljen u borbi. Moram da pripremim novi roj misli za sudbonosnu borbu koja me iznova očekuje."

Bog - život i delo
"Gospode, počuj bar jednom reči sluge svojega, jer je rešio da pred tobom otvori lagume srca svoga i izruči pred tobom jed i radost koje već čitavo postojanje traže put ka tebi kroy taj zamršeni lavirint u koji tvoja milost kročila nikad nije:
- sebično si davao svoju ljubav i pogledavši na Avelja u srcu brata njegovog, zarad ljubavi prema tebi, probudio si zlo; hotimice ili ne, kriv si za krv, jer je prolivena na oltar tvoje sujete, ali krivicu si kao usijani belutak stavio u tuđe ruke;
- svaki dan, svaki tren, svaki otkucaj srca u životnoj drami unapred je poznat, i svakom si namenio njegovu ulogu, a opet postupanje po tvojoj volji podelio si na vrlinu i greh: zar je kriv proždrljivac zbog "greha" svoga i pohotnik zbog svoje pohote, kad si im ti odredio te životne uloge u cilju ostvarenja svoga plana?;
- dao si mač u ruke tvom narodu, kako bi pokazao svu silinu i snagu tvoju, kako bi osvojio svoju zemlju, i to nisi nazvao mržnjom, već silom božijom; smrt preljubnice nazvao si pravdom, a ženu proglasio krivom sa sablazan Adamovu;
- sina svoga dao si u ruke nepravednima, zarad njihovog spasenja dao si krvniku u ruke jagnje, i oglušio si se na njegov strah...

Gospode, ti ljubiš decu svoju punu vrline, a nevaljalu prepuštaš njihovoj sudbini, gurajući ih ka ponoru, ka paklu, ka onom koji odaje utisak da brine.
Oprosti mi grešnom, ako možeš, jer i ti si pogrešio stvorivši puteno telo i pustivši u njega slab duh.
Sin sam tvoj, iako si od mene sakrio svoje lice i osudio me što nisam verovao da postojiš, ali pružam ti ruke jer znam koliko je samotno tvoje postojanje-jer moj kratak vek je samotan, a kako li je tek tebi?
Dopusti mi da te primim u svoj zagrljaj, da tobom ispunim svoje srce, i tvoje srce mnom...
Dopusti da pamtimo tvoj lik i delo po dobroti, po onom što sami često nismo u stanju da učinimo."

 

Sad kad znam da državu čuva moj drugar Čeda,

e, sad mnogo mirnije spavam.  
Baš sam se lepo provela, i na zakletvi i posle nje.

Došla sam do zaključka da mi uniforma baš nikako

ne stoji, uostalom, baš ne ostavljam utisak nekog

autoriteta, uverite se i sami:

Elem, bilo je odabrano društvo, dobro piće, šala, smeh,

pravo pravcato zezanje, kao u stare dobre dane kad smo

se laktali u amfiteatru fakulteta, dobacivali porukicama i

zadacima...

Sve u svemu, posle duzeg vremena osetila sam se

dobro... kao da sam se vratila sa dugog puta iz tuđine...

A što se tiče onog što je navela Tužna-Veselica... pa,

što se mene tiče, ja sam se povukla kad sam stekla utisak 

da više nemam šta da dam, da nekako nisam dobrodošla...

Ne kažem da me je neko uvredio ili nešto slično... jednostavno,

hm... ne znam kako to da opišem i objasnim... Kao da je

stvarno pukao mehur od sapunice... Ostavio je prijatan 

miris taj lepi mehur, ali ga više nema... Možda će ga

zbilja opet biti, možda je sve to prolazno, ko to zna.

Elem, imam još jednu zanimljivu sličicu za kraj...

O ljudi moji.... kad sam videla dečka, nisam mogla da ga poznam...

Mogu samo da kažem: HABA HABA!

O ljudi moji...

Grlim vas i ljubim....