Spajam svoje dlanove, pokušavam da iz nasumično nabacanih linija saznam nešto više o sutrašnjici.

Da li postoji sutra, ili je to samo sada koje nismo u stanju da priznamo, ili pak juče čiji eho još uvek nije prodro do naše svesti?

Bojim se. Plaši me ideja da je život samo krug bez izlaza, put bez smisla po kome lutamo kao izgubljeni u oluji.

Okrećem dlanove, pogled zaustavljam na burmi... i to je još jedan krug.

Da li simboliše vecnu ljubav ili iluziju, večnu potragu za boljom polovinom koju smo izgubili?

Ne znam...

Nastavljam sa kretanjem, ostavljam za sobom mrvice, nadam se da ih neće pokljucati ptice i lišiti me svake nade da ću pronaći izlaz.

 

Danas nam je divan dan, divan dan divan dan, našoj

Đini rođendan, rođendan, rođendan..... 

Eh, mila moja seko, srećan ti 28. rođendan!

Elem, osim činjenice da je mojoj seki rođendan, danas sam primila i

neke za mene veoma loše vesti: na kraju, posle silnih

zavrzlama ipak 

nisam dobila posao... to me i ne

bi toliko pogodilo, da znam da su ga dobili bolji od mene... no...

nema mesta žalbi jer evidentno nema ko to da čuje... a

i da čuje, nema pomoći... 

Istodobno, najavljena mi je mogućnost da će mi biti vraćena

dokumenta i novac uplaćen za specijalističke studije - jer može

biti da će vrhovno veće univerziteta ove godine ukinuti

specijalističke studije na fakultetu u Zaječaru.

Superiška... da su mi bar javili na vreme, da znam da

potražim drugi fakultet i da skupim novac za 

nastavak studija na drugom fakultetu....

Baš me je krenulo....

Ne znam šta da mislim, ali znam da ne smem dozvoliti

da loše vesti pokvare ovo veče... Ima vremena, saopštiću

ih sutra.... ili naredne nedelje...

 Ljubim vas.

Ne volim zaječarski skver u doba novogodišnjih praznika... ovi stoletni

kestenovi prosto izgledaju kao neki čudni džinove koje je na čudni način

opsela armija špageta... 

Neko to naziva ambijentalnom umetnošću, a mene nekako guši... valjda

zato što sam hronično depresivna, pa je sav taj lajt šou u totalnoj

suprotnosti sa onim što nosim u sebi.

Ovih dana sam se povukla kao veliki debeli hrčak u svoje šnite od novina.

Očekujem povratak tužne-veselice, i kako dani njenog odsustva 

prolaze tako mi je nekako sve tužnije bez nje.

Nedostaje mi i tale...  

Vreme sam prekratila učešćem u online književnoj radionici... Kako se trenutno

osećam, mislim da će bolje opisati rad koji sam napisala na temu sećanje...

Pročitajte... Nadam se da će vam se dopasti...

Sećanje

Gledam tvoje ruke kako spretno srebrnom kasicicom mesaju caj zasladjen medom.... mali vir koji svaki tvoji pokret cini vecim privlaci me ka sebi, osecam da mi pruza ruke, kao navalentni trgovac koji se koristi svim trikovima da te uvuce u svoj ducan...

Mracan i vlazan vir, ispunjen slikama...

Prepustam se... iako nisam sigurna, mislim da znam gde ce me odvesti... u jednu istu takvu vlaznu i mracnu noc, noc u kojoj je cak i lik sveca sa stare ikone doma sa zbunjenim izrazom u ocima vriskom dozivao nebesa pitajuci se da li uzivaju u tome da budu nemi svedok... klecala sam sa suzama u ocima pitajuci se kuda dalje, da li srce moze da podnese, da li moze da prezivi... da li je moguce naci izlaz iz lavirinta...

Cudan bol je ispunio moje grudi... bol koji je, tada mi se cinilo, trajao toliko dugo koliko je nesvesnom tracku svetlosti potrebno da stigne do kraja univerzuma...

Cekala sam u nadi da ce neko nesto reci, da ce se bar jednom pojaviti ta "neocekivana sila koja se iznenada pojavi i resi stvar"... ali, jedino sto sam cula bio je eho mojih sopstvenih misli koji se obio o mene kao talas o hrid... talas je nestao, a hrid je ostala sa cudnim secanjem, sa prazninom...

Prekrstila sam se, suza je pala na pod, odrekla se boga...

Gledas me zbunjeno... pitas se sta je to samnom? I da ti objasnim ne bi vredelo, sa svakim mozes podeliti dobro i zlo, ali secanje je nedeljivo... ne mozes dokuciti bezdan te noci, to ne moze niko....

Ovaj dan počeo je kao i svaki drugi (bar se tako meni činilo)... zvonjava

službenika Post expresa ( konačno je stigla i ta priprema za štampu ), 

oblačim se i krećem sa sestrom žurno do štamparije... Predajem disk,

uobičajeni dogovori oko tiraža, roka za štampu... Bane, vlasnik štamparije,

inače ok lik i prijatelj uvek ima neku temu za razgovor...

Rukujemo se žurno, napolju već duva vetar i hladno je, pa gledamo što 

pre da stignemo kući... Kad će on: devojke, nemojte da se uplašite,

zaboravio sam da zatvorim lane.... 

"Lane? Šta? Ono, kao Bambi? Ma daj, centar grada na 300 metara odatle,

a samo 10 metara od najprometnije ulice u gradu?"

Ma da, ozbiljno ti pričam... Evo, dođi da ga vidiš... našao sam ga kad

sam išao u lov, bilo je samo, malo i pegavo... izgleda da su mu 

krivolovci ubili mamu... ja rešio da ga odgajim, pa kad još malo

poraste, da ga predam rezervatu pri manastiru Vratna kod

Negotina... tamo će mu biti baš lepo...

A evo i Bambija:

Naravno, sestra i ja smo se oduševile:

Jedinstvena prilika da se poigramo sa ovim umiljatim stvorom...

Naravno, iskoristile smo je...

Ovo je jedan od najlepših stvari koje su mi se dogodile u proteklih par

meseci.. 

Banetov vrt je kao malo parče raja u centru ove gradske vreve i sivila...

Lara i ja smo se upravo vratile kući, do ušiju nasmejane...

A ko želi, može i da uživa u video snimku.... tako je veselo...

Bilo mi je potrebno par dana "odmora". Inače, pod odmorom 

podrazumevam bekstvo u svet knjiga... Ovaj put, rešila sam 

da svoj mozak izmaltretiram iščitavanjem romana Julliet Benzoni

"Katarina", koji ima negde 1500 strana, a koji je svojevremeno,

tamo krajem 60-tih godina lomio cepao na komadiće srca dama

i damica širom sveta...

Da napomenem jednu stvar, iako se radi o klasičnoj ljubavnoj

priči dvoje mladih koje je sudbina podelila u suprotne i naizgled

nepomirljive tabore, nije to ono što me privlači već godinama

ka tom romanu... već činjenica da se na tih 1500 strana 

potanko opisuje istorija Francuske i Burgundije s početka

XV veka... kao i fenomenalni opisi prirode, mesta koja možda

nikada neću videti u životu....Uživala sam, tako da sam

sva preporođena rešila da nakon lakog doručka koji predstavlja

"Katarina" prionem na nešto ozbiljniji ručak koji sačinjavaju

sabrana dela Dušana Baranina, divni istorijski romani... 

Već čitam "Caricu Maru", a kako je to meni jedan od najdražih

romana koji čitam otvorenih usta, vrlo verovatno je da ću 

nesanicu noćas ubijati čitajući "Mehmed pašu Sokolovića"...

A za vas dragi moji blogeri, pozdrav uz misao  iz jednog od romana

koji su mi ovih dana prošli kroz ruke:

"Ne razmišljaj o onome što

bilo juče, niti o onome što će biti sutra - 

uživaj u sadašnjosti, to je smisao života." 

Voli vas vaš knjiški moljac a.k.a Hiper!