Rock 'n' roll romansa
Autor hyperblogger | 21 Mar, 2011
Bilo je vrelo avgustvovsko veče, ja sama u gomili, sa naočarama za sunce ( usred mraka, možeš misliti ) sa kapuljačom na glavi.... željna anonimnosti. Društvo je bojkotovalo koncert Pilota - oni su suviše soft za njihov ukus, a ja ih tako volim, zato što svaki njihov koncert podseća na clip iz nekog tinejdžerskog filma čija je radnja smeštena tamo negde u osamdesete. Neka magija je u vazduhu, oseća se radost pomešana sa čežnjom, doza tuge - za onima koji nisu tu, koji nikada neće više biti... život.
O, kako sam samo pevala, na sav glas, iz dubine duše... Odnekud, stvorio si se ti, sa pitanjem: Zašto nosiš kapuljaču po ovoj vrućini?
Odmerila sam te od glave do pete - tako nisi moj tip, prošlo mi je kroz glavu; sa tim tetovažama, kožnim pantalonama i jaknom, plavim očima - o, kako samo mirišeš na nevolju, a ja još uvek, iako luda skroz, dobra mamina devojčica, a ti ... pa, očigledno momak na lošem glasu.
Imam ružan friz - odbrusila sam. I okrenula se, nastavljajući da pevam, praveći se da te ne vidim. Ako te ignorišem dovoljno dugo, sigurno ćeš otići.
Nisi otišao... Ostao si tu, celo veče, uz mene. Nisi odustao, želeo si da se uveriš da li je moj friz zaista ružan... pa onda i da vidiš moje oči....
Znam, izlizane fore za muvanje, ali tada, pa.... uz svu onu magiju, delovale su nekako romantično, rock 'n' roll romansa, e to nikad nisam doživela.
Plesali smo, pevao si mi na uho: Ja ne spavam i ne dišem, jer ne mogu da opišem, kako si lepa....
Masa je buljila u nas, a mi smo plesali, i vrteli se u krug, kao ludi... smejali se zagrljeni, pevali i ljubili se.... ljubila sam savršenog stranca, halapljivo, dok ga ne otme zora i odvede ko zna kome i ko zna gde... nije bilo važno.
Piloti su otišli sa scene, ali to više nije ni bilo važno.... stajali smo u senci borova, zagrljeni... pričao si o sudbini. Ništa se ne dešava slučajno....
This is no ordinary love - krenuo je nastup Nightshifta....
I zaista, to je bilo sve, samo ne obična ljubav....tu, kraj šatora, u borovoj šumi, kraj bazena, gledali smo zvezde... pričali i smejali se, zagrljeni, golicala sam te kosom po licu, a ti se tobože ljutio...
Rastavila nas je zora... znala sam da moram da idem, da magija ne bi nestala...
***
Telefon je zazvonio danas... naravno da sam poznala tvoj broj. Nisam se javila. Ne, ne zato što sam grozna i sebična, već zato što ti pripadaš nekom drugom svetu, koji je nastao te večeri u našem zagrljaju, i sa jutarnjim Suncem postao deo večnosti, zaplovivši negde, ka srcu svemira....
Ostani tamo, molim te, budi svetlo koje će osvetljavati mrak mojih tužnih dana...
I pamtiću, to je sudbina...
This is no ordinary love....
Volim da vežem ljude za jedan trenutak. I da ih držim tamo, u tom trenutku, srećne, pametne, bez ikakvog zla. Da verujem da još uvek postoje dobri ljudi. I da se ne razočaram.
Autor biljana 21 Mar 2011, 22:42