Ne plašim se smrti, već umiranja
Autor hyperblogger | 20 Mar, 2011
Čini mi se da je od prvog momenta kada sam se susrela sa ovom mišlju ista postala jedna od mojih omiljenih, valjda zato što na najslikovitiji i najtačniji način odražava moj stav prema životu i smrti.
Neko će reći: mlada si, šta znaš ti o smrti, glupo je da u tim godinama i pomišljaš o njoj... iskreno, ona i ja smo se susrele solidan broj puta, ako ništa, bar dovoljan da svojoj majci skratim život za bar deset godina.
Ne volim odlazak kod lekara. Opet, neko će reći: ko pa voli? Ja bih mogla da nabrojim dobar broj osoba koje u odlasku kod lekara vide jedini način da im neko posveti pažnju, i sve one žive u porodicama koje za njih ne mare... tužno je to, no ipak je deo naše realnosti, baš kao i mnogo toga što nije lepo, ni ti korisno.
Napokon, u pauzi između kuća-posao kombinacije udenuh i odlazak kod lekara, ono, kao standardna kontrola. Nabeđivale se drugarica i ja da odemo, pa se najzad pokupismo ( priznajem, zvuči pomalo bolesno zvati nekoga da skoknete do lekara, no šta da se radi ).
Razume se da smo se smejale kao blesave - ona misao valjda koju svaki pacijent upakuje u mozak kada pođe kod lekara: nije mi ništa, nego ajd da proverim, nas je podigla...
Da je ovo bio odlazak u kafić narudžbina bi verovatno glasila: dva papa testa, molim i dozu stresa.
Nisam očekivala da će mi reći to što je rekao, onako, hladno: imate sumnjivu ranicu... blah, ok, sad će neko reći: danas gotovo svaka treća devojka i žena imaju, nije to ništa strašno... al neka to neko kaže svim onim ženama u mojoj porodici koje su umrle od raka. ( nisam hipohondar, časna reč ).
Nisam ni očekivala ono što će njoj reći: III grupa, idete na biopsiju.
Priznajem, užasno sam se smorila... čekajući u hodniku, gledajući žene koje izlaze nasmejane, sa rukom na trbuhu, koja je tajni znak koji svaka žena razume: u meni raste život... gledajući i žene koje izlaze sa bradom koja drhti, i suzom u oku, još jedan tajni znak koji svaka žena razume: u mojoj utropi nema ničega, prazna je, a ja se nadala....
Ušla sam u ordinaciju sa strahom od raka, priznajem, prvi put u životu zaista prestrašena.... izašla sa cistom :S i gomilom recepata i uputa za dalju kontrolu... Ha!
Lekovi, lekovi, lekovi.... ne zna se koji je skuplji za doplatu - da li su uopšte ovi lekari normalni? Da li je iko u ovoj državi normalan?
Da ne pominjem koliko mi ide na živac osećaj mučnine koji izazivaju... prosto da poželiš da si muško.... sumoran dan, baš kao i moje misli. Ne zamerite, biće vremena i za sunce.
ja uvek poželim da sam muško!razumem te.to je strašan osećaj...ali biće sve u redu.Videćeš...videćeš i rećićeš mi..ljubim te jako
Autor tanjana 20 Mar 2011, 17:54