Koračam nepoznatom, prašnjavom ulicom... izmešana vriska i smeh dece,

žamor razgovora nepoznatih lica izaziva u meni teskobu. Imam potrebu da

se sklonim, da pobegnem od svega toga... Na desnoj strani ulice vidim neobičan

hram... sasvim neugledne spoljašnosti, ali polutama koja počinje već kod samog

ulaza u hram privlači me... Ulazim stidljivo... ulaz krasi crveno beli mozaik...

Zbunjuje me izostanak fresaka, prikaza božanstava.... vidim samo skroman

sto sa srebrnastom činijom za priloge ispunjenom novčićima neobičnih oblika.

Po navici upućujem se ka njemu, dok rukom u džepu žurno tražim novčiće...

U činiju stavljam pregršt, pitajući se da li će moj prilog biti uvažen...

Nastavljajući da tražim još novčića ne primećujem isprva sen koja mi se 

približava iz tmine, iz pravca ulaza... moju pažnju privlače njene reči: Ne

brini, nije smisao u materijalnoj, već duhovnoj vredosti onoga što daješ...

Krajičkom oka opažam sa leve strane osobu odevenu u narandžastu odoru,

sa belom ešarpom preko ramena, povijam glavu i tražim blagoslov. Dok 

pruža levi dlan iznad moje glave, i desnu ruku ka mom ramenu, iako me

ne dodiruje osećam dodir. Tiho mrmlja reči meni nerazumljive mantre....

U glavi samo jedna misao: neću uspeti da razumem njegove reči...

Odmiče se od mene i uzima par plavih zavesa namaknutih na garniše...

Dok razmiče desnu zavesu tiho mi govori: Pogledaj, šta vidiš?

Vraća zavesu, i razmičući sada levu zavesu postavlja mi isto pitanje...

Potom razmičući obe govori: A šta vidiš sada?

Pokušavajući da u glavi pronađem smisao viđenog osećam kako 

crvenim stideći se svoje površnosti... 

Shvatajući moju unutrašnju borbu sa osmehom mi govori: kada shvatiš

smisao ovih zavesa i onoga što si videla, shvatićeš svoj odnos prema

Bogu i smisao svoga postojanja...

Shvatam da je tu kraj njegovog obraćanja... okrećem se ka izlazu i

čujem vriske... Zemljotres!!! Moram da izađem... Žurim ka izlazu,

za trenutak zastajem, okrećem se i shvatam da on neće napustiti

hram... 

U svega nekoliko sekundi, od hrama nije ostalo ništa... Dalai Lama je

mrtav. 

Sa suzama u očima, čujem šapat: Venecija....

Budim se zbunjena... Uz gutljaje prve kafe razmišljam ima li

taj san zaista smisao... možda ćete mi se i smejati... ali još uvek razmišljam

o tim plavim zavesama.....