Pospani dani
Autor hyperblogger | 5 Apr, 2011
Oduvek sam bila opsednuta biljkama - od malena sam imala iritirajuću naviku da posadim svako seme koje uspem da dograbim - čekajući da nikne, obilazeći krišom oko saksije, čekajući onaj trenutak kada se pojavi majušno ispupčenje koje označava da je biljka krenula da raste.
"Jesi li to opet nešto posadila?" - upitala bi mama. (Priznajem, dovodila sam je do ludila... verujte mi,nije joj bilo lako... dešavalo se da u jednoj saksiji bude cela botanička bašta.)
"Ne!!!" - slagala bih nevešto, crvenija od bulke.
Znala je da lažem - sada to znam, i nekako je uvek nalazila strpljenja da prihvati moje nove "ljubimce" i tuguje samnom kada ih više ne bude.
Bilo mi je svejedno da li su to zrna predivne žute jabuke koju sam u slast pojela, ili seme komšijine predivne puzavice, ili kakvog poljskog cveća - fascinirao me je proces rađanja novog bića, pomisao da iz nečega majušnog iznikne nešto tako lepo budila je radost.
Odrasla sam, naučila na časovima biologije da i iz manjih stvari od semena ladoleža rastu mnogo veća čuda, ali ljubav i ista opsesija prema "bockanju" semena uz obode saksija, u jogurtske čaše i priručne vaznice je ostala - to je valjda ono dete u meni koje nema namere da odustane...
Maštam o mirisu limunovog cveta - već treći put pokušavam da okalemim jedan, i uživam u onom divnom mirisu rascvetalog limuna koji me vraća u detinjstvo.
Nedavno sam od dobila avokado -donela mi je mama u krevet, na tanjiru, da se osladim i probam...čudno možda zvuči, ali nikada nisam jela avokado. Nekako, ... šta ja znam, :) promicao mi je.
Pojela sam ga - traljavo, nije me nešto fascinirao posebno ukus - ali suvišno je reći koliko me je oduševila semenka. Ha! Semenka! O bože, ;) ogromna je. Ok, ok :) nije da nisam videla nikad sliku avokada, ali :) oogromna je!
Nikada nisam posadila ništa slično. Ne bih ja bila ja da nisam odmah opsela google i ukucala odgovarajuće reči. Par sekundi i čitavo uputstvo. Fascinirao me je proces. Naravno, nisam mogla da odolim.Zaputila sam se u kuhinju, dograbila čačkalice, isekla dno flaše, ubockala seme...
Mama je ušla u kuhinju.
"Nemoj mi reći da ćeš da posadiš to čudo?!"
Da! - nema svrhe da je lažem...
Rekla je nešto nalik: gunđ, gunđ, gunđ :) - u prevodu na domaći: jao, dokle više sa tom menažerijom?
Naravno, prihvatila ga je. Redovno ga obiđe, poprska, premesti na Sunce....
Naravno, i ja čekam, vrtim se oko tacne....
O,kako je divno posmatrati proces rađanja. Pitam se kako li izgleda posmatrati rađanje jedne zvezde ili možda malenog univerzuma - šta bih dala za karte u prvom redu za takav jedan takav spektakl.
Dok mi se ne pruži prilika za tako nešto, uživaću u ulozi malog boga u sopstvenoj vasioni i maštaću o mirisu limuna i malenom avokadu.
Ha, ha!!! Joj, ja već vidim tvoju facu kako gledaš u tu semenketinu! To mora da je bilo otkrovenje.
Autor roksana 05 Apr 2011, 21:17Pa, šta reći, neka je sa srećom i tebi i tvom avokadu!!! :)))