Javna je tajna da je rukomet moja opsesija. Dobro, možda je bolje reći: moj omiljeni izduvni ventil - utakmice su uvek sjajna prilika za dobro zezanje, pevanje, i beskonačno igranje u ritmu bubnjeva, bez kojih se naravno ne može. Mi navijači smo nešto kao velika otkačena porodica: svi smo na ti, kvalitetno se zezamo, nikada ne zviždimo himni, :) dobro, dobro.. umemo da budemo i zlice... priznajem.

Elem, odlazak na finale Kupa u Jagodinu se podrazumevao, mada je cela nedelja iza mene bila toliko naporna, vreme ama baš nikakvo, i truckanje u klonu "ko to tamo peva" autobusa do zla boga iritirajuće.

Da su nas maltretirali na ulazu u halu - jesu. Da smo ih bojkotovali, i izašli iz hale, jer nisu hteli da nas puste - jesmo. Da su nam iz RTS kazali da neće da nas snimaju i pored koreografije koju smo imali, sjajnog navijanja.... jer eto, kvarimo prenos - jesu, i rekli smo im: boli nas .... :) mi ćemo svejedno osvojiti duplu krunu.

I jesmo... trčali smo po parkingu, po kiši, pevali, igrali... grlili se, ljubili ... beskonačno... dobro, sve dok nas policija nije opomenula da se raziđemo.

Suvišno je reći da sam se osećala predivno, okružena ljudima sa kojima sam toliko lepih trenutaka podelila.

Mislim da sam se posle prilično duge depresije ponovo rodila... možda je to najbolji način da opišem osećaj koji mi je naišao. Ne želim da zvučim kao navijač fanatik - nije to sad ona priča - navijaj ili umri... to je jednostavno skup energija koji je napravio otisak u vremenu.

Zaspala sam u busu u povratku... kada sam se probudila, negde na pola puta, u apsolutnom mraku, isprva sam pomislila da sam sanjala - jer, hej, ja se tako dugo nisam dobro provela da sam pomislila da i ne umem više.

Osim toga... pa... dobro, neću baš sve da vam kažem, nešto ćete morati i između redova da pročitate.

Sutra je dan Grada - na repertoaru živopisan kulturni program sa volom na ražnju, vatrometom na nebu i Jelenom Karelušom na bini. Hm.... prava vašarska atmosfera. Ne volim vašar, ali ovaj neću propustiti, čisto da vidim mogu li da uhvatim opet onu pozitivnu energiju. 

Neće boleti da pokušam da budem sretna, a ako i zaboli... pa, ... biće vredno toga.

Stalno maštam... oduvek sam u mašti nalazila svoj spas od sivih dana, mračnih misli, ružnih reči i svih nakaza - onih koje potiču iz stvarnosti, ali i onih koje su rezultat mojih strahova.

Jedini trenuci kad me mašta izda su praznici - ne znam zašto, dođavola, baš kad bi mašta trebala da me posluži, ona reši da ode na produženi vikend. Valjda je zaslužila, zapravo, sigurno jeste - ako se uzme u obzir koliko naporno radi.

Dočekah i ovaj vikend... bolje rečeno - nedelju, jer to je jedini dan kada ne radim.

Vraćala sam se sinoć po kiši kući, preko pruge, prego železničkih pragova sa cegerom punim piva...mrkli mrak, a ja, smejem se... kao luda, bolje rečeno - kezim se oko glave, kao da su mi i uši otišle na odmor. Radosna što sam živa, što ću se naspavati, što je nedelja... što sam posekla kosu - još jedna pletenica duga kao ruka završila je u kutiji, i nije mi bilo žao... bilo mi je potrebno da se promenim , da osetim da sam se promenila, pa sam rešila ovako da počnem.

Naravno, u red su stali svi da iskomentarišu - šta se to samnom događa?

Hm...

Danas je praznik rada, mašta je otišla na odmor... možda će mi poslati razglednicu, dok se ne vrati,snalazim se kako moram. Ne zamerite, ja sam samo tako malo..na svoju ruku...

Sretan vam praznik rada...

Često si govorio: Voleti znači praštati.

Koliko puta oprositi kada voliš? Da li broj oproštaja treba biti jednak broju sekundi u kojima ti je srce treperilo kao krila noćnog leptira dok ljubi užarenu lampu? Ili možda onoliko puta koliko bi i sam želeo da ti se oprosti? Ili opraštanje ne bi trebalo da ima granice, kao što ih valjda ni ona prava doživotna, "vo vjeki vjekov ljubav" nema?

Praštati onoliko koliko voliš - ima tu pomalo racionalizma koji mi ne ide u glavu - kompenzirati ljubav za bol, da bi se došlo do pozitivne nule, ili nule ili čistog gubitka... Nekako mi racionalizam i ljubav ne idu zajedno.

Sem toga, šta kada praštanje postane lažno, kada postane rutina za izbegavanje konfliktnih situacija, kada izbegavanje konfliktnih situacija postane opsesija, kada postane borba za život u igri ljubavi koja boli toliko da modrice od nje ostaju...?

U Svetom pismu stoji: Okreni drugi obraz... Šta kada za okretanje drugog obraza treba više mazohizma no hrišćanskog duha, jer onaj kome se obraz ne okreće ne biva postiđen pred ljubavlju i trpeljivošću?

Dobro je praštati onda kada oprostiti znači preći preko gorkih reči koje se neće ponoviti, preći preko scena koje neće doživeti bis, ali kada praštati znači preći preko sebe... šta više, u repertoar uvrstiti svakodnevne predstave gaženja po sebi - to onda više nije ljubav, to čak više nije ni zdrav razum....

Neka sam grešna, nek nepraštanjem zakupim sebi apartman u najdubljem delu pakla - ali, praštati preko mere neću i ne mogu.

Svi možemo posmatrati jednu te istu sliku - a opet, svako od nas će je doživeti i videti na svoj način. Ako uzmemo za primer sliku iznad: romantičari će videti srce, realisti zgužvani list biljke koja se koristi u farmakološke svrhe... :) neki će videti grozne zanoktice, i prokomentarisati kako bi oni to majstorski sredili... ja vidim samo jednu od sitnih lepota koje nam svakodnevno promiču, jer pokušavajući da živimo, zapravo ne živimo.

Elem, danas je bio jedan od onih dana kada sve nekako ide po sopstvenoj volji. Po samovolji šefa prošetana sam sa mesta u pogonu na naplatu potraživanja - jer je skontao da nije dovoljno reći samo : daj mi pare, da bi za jedno prepodne na računu sakupio 300 000... ima nečeg i u lepoj reči, iako to naš domaći privatnik nikada neće shvatiti.

Pfff... ne želim da pričam o privatnicima - mogla bih da odem u pogrešnom smeru.

Elem, ima nečeg  zabavnog u naručivanju muzičkih želja na radio stanicama - nekako je zabavno šatro slučajno pustiti stanicu, praviti se blesav i slatko se nasmejati kada se rođendanac nađe u čudu čuvši na talasima svoje ime i čestitku, još i omiljenu pesmu... dobro, dobro... znam da postoje milioni različitih načina da se dragoj osobi stavi do znanja nešto, al navika je valjda navika.

Elem, moja mama voli narodnjake - ne ovaj domaći turbofolk, nego one stare pesme, iz sedamdesetih, osamdesetih - u kojima ima kafanske duše, nečeg ljudskog i lepog. Ko rekoh, ajd da joj čestitam rođendan i da je iznenadim... primenila sam standardni recept - šatro malo pojačala radio - slučajno, otkucala poruku i poslala. Naravno da je uspelo - slatko se nasmejala, i dopalo joj se.... Srce mi je bilo puno. Ko rekoh, ček baš da poručim još jednu - mahinalno ukucam šifru da vidim koliko su mi skinuli i nađem se u šoku kada sam skontala da je cena poruke preko 500 dinara.

Zaboga?!

Da se razumemo - nije mi žao, vredi mama i 1 000 0000000  ... puta više od toga, ali nekako se osetih namagarčeno. Stanica je ozloglašena po onim kvizovima gde je nagrada mobilni telefon,a  na nagradno pitanje koje glasi: Šta je plajvaz? Niko ne zna odgovor, iako se po 100 ljudi javi i odvali koješta....valjda je trebalo da mi padne na pamet zašto nikada u programu ne pominju cenu sms-a....

Naravoučenije: Nikad više neću čestitati nikom ništa preko Radio Balkana :) stavljam ban na mogućnost slanja poruke sadržine : A razmak na 1202 :)Već koliko sutra odlazim u vip i uradiću to svega mi....

Pogledam opet stanje... pa rekoh sebi - samo još jedna, pa neću nikad više :)

Srećan ti rođendan, mama!

Moje šetnje već su nadaleko poznate - gotovo uvek su podstaknute nekom tugom, brigom, ličnim osećajem nepripadanja i lutanja. 

Rezultat svih šetnji su, gotovo po pravilu, fotografije, stihovi ili još dublja ćutnja - koja je rezultat zaključaka koji su predugo odlagani.

Ustala sam u pola osam -jedini slobodan dan i ja baksuz ne mogu da spavam. Probudila sam se po navici - sa bezveznim "nedelja" ukusom u ustima. Tu ni sto lutanja ne pomaže. Obukla sam se, uzela fotoaparat, dva mobilna telefona ( uključila prihvatanje poziva sa liste ) i krenula. Bez smera i jasnog cilja.

Uložila sam krajnji napor da se priključim na prirodu, na plavo nebo, peščanu plažu kraj keja, nepregledne tepihe cveća,da na taj način oteram sve gorke reči, ružne misli, tugu... ja sam bekstvo u imaginarne svetove podigla na nivo umetnosti, da nije tih svetova i knjiga koje gutam ovih dana - verovatno bih skrenula odavno...

Rađamo se sa strahom od prolaznosti - upiremo se svim snagama da stvorimo ili sudelujemo u nečemu što će biti večno.  Ne pristajemo ni na šta manje, iako znamo da su generacije pre nas omanule u tom pokušaju - sizifovski se borimo... Kakvo je to prokletstvo u nama? Da li je to šarena laža kojom bojimo sivilo svoje prolaznosti, dajemo aromu svom životu? Koliko uopšte traje zauvek?

Zašto je toliko važno da stvorimo nešto što će trajati duže od nas samih? A mi, mi smo tako krhki, samo jedan maleni stisak može nas uništiti - jedna gruba reč, preki pogled, stisak ruke...

Krhki smo kao maslačak...  samo je dovoljno da vasiona trepne okom i gotovo... nema nas više - istina, naši snovi postaće začetak novih svetova, koji će se roditi da tamo negde učine trenutak večnosti lepšim, ili bar podnošljivim... da li je to večnost?

Nisam sigurna. Osećam u vazduhu nešto čega se bojim, nešto veće od sebe, jače... možda je to samo moja mašta, možda ja to samo starim... 

Bojim se.
I to je valjda normalno.
Čega? Prolaznosti... Čini mi se da je moje postojanje toliko bilo bezbojno da iz njega neće nići novi svetovi....

A možda je to samo san.

Samo da vasiona ne sklopi dlan... samo još treptaj makar, za šansu da dokučim večnost.