Pospani dani

Autor hyperblogger | 5 Apr, 2011

Oduvek sam bila opsednuta biljkama - od malena sam imala iritirajuću naviku da posadim svako seme koje uspem da dograbim - čekajući da nikne, obilazeći krišom oko saksije, čekajući onaj trenutak kada se pojavi majušno ispupčenje koje označava da je biljka krenula da raste.

"Jesi li to opet nešto posadila?" - upitala bi mama. (Priznajem, dovodila sam je do ludila... verujte mi,nije joj bilo lako... dešavalo se da u jednoj saksiji bude cela botanička bašta.)

"Ne!!!" - slagala bih nevešto, crvenija od bulke.
 Znala je  da lažem - sada to znam, i nekako je uvek nalazila strpljenja da prihvati moje nove "ljubimce" i tuguje samnom kada ih više ne bude.

Bilo mi je svejedno da li su to zrna predivne žute jabuke koju sam  u slast pojela, ili seme komšijine predivne puzavice, ili kakvog poljskog cveća - fascinirao me je proces rađanja novog bića, pomisao da iz nečega majušnog iznikne nešto tako lepo budila je radost.

Odrasla sam, naučila na časovima biologije da i iz manjih stvari od semena ladoleža rastu mnogo veća čuda, ali ljubav i ista opsesija prema "bockanju" semena uz obode saksija, u jogurtske čaše i priručne vaznice je ostala - to je valjda ono dete u meni koje nema namere da odustane...

Maštam o mirisu limunovog cveta - već treći put pokušavam da okalemim jedan, i uživam u onom divnom mirisu rascvetalog limuna koji me vraća u detinjstvo.

Nedavno sam od dobila avokado -donela mi je mama u krevet, na tanjiru, da se osladim i probam...čudno možda zvuči, ali nikada nisam jela avokado. Nekako, ... šta ja znam, :) promicao mi je.

Pojela sam ga - traljavo, nije me nešto fascinirao posebno ukus - ali suvišno je reći koliko me je oduševila semenka. Ha! Semenka! O bože, ;) ogromna je. Ok, ok :) nije da nisam videla nikad sliku avokada, ali :) oogromna je!

Nikada nisam posadila ništa slično. Ne bih ja bila ja da nisam odmah opsela google i ukucala odgovarajuće reči. Par sekundi i čitavo uputstvo. Fascinirao me je proces. Naravno, nisam mogla da odolim.Zaputila sam se u kuhinju,  dograbila čačkalice, isekla dno flaše, ubockala seme...

Mama je ušla u kuhinju. 

"Nemoj mi reći da ćeš da posadiš to čudo?!"

Da! - nema svrhe da je lažem... 

Rekla je nešto nalik: gunđ, gunđ, gunđ :) - u prevodu na domaći: jao, dokle više sa tom menažerijom?

Naravno, prihvatila ga je. Redovno ga obiđe, poprska, premesti na Sunce....

Naravno, i ja čekam, vrtim se oko tacne....

O,kako je divno posmatrati proces rađanja. Pitam se kako li izgleda posmatrati rađanje jedne zvezde ili možda malenog univerzuma - šta bih dala za karte u prvom redu za takav jedan takav spektakl.

Dok mi se ne pruži prilika za tako nešto, uživaću u ulozi malog boga u sopstvenoj vasioni i maštaću o mirisu limuna i malenom avokadu.

Rock 'n' roll romansa

Autor hyperblogger | 21 Mar, 2011

Bilo je vrelo avgustvovsko veče, ja sama u gomili, sa naočarama za sunce ( usred mraka, možeš misliti ) sa kapuljačom na glavi.... željna anonimnosti. Društvo je bojkotovalo koncert Pilota - oni su suviše soft za njihov ukus, a ja ih tako volim, zato što svaki njihov koncert podseća na clip iz nekog tinejdžerskog filma čija je radnja smeštena tamo negde u osamdesete. Neka magija je u vazduhu, oseća se  radost pomešana sa čežnjom, doza tuge - za onima koji nisu tu, koji nikada neće više biti... život. 

O, kako sam samo pevala, na sav glas, iz dubine duše... Odnekud, stvorio si se ti, sa pitanjem: Zašto nosiš kapuljaču po ovoj vrućini?

Odmerila sam te od glave do pete - tako nisi moj tip, prošlo mi je kroz glavu; sa tim tetovažama, kožnim pantalonama i jaknom, plavim očima - o, kako samo mirišeš na nevolju, a ja još uvek, iako luda skroz, dobra mamina devojčica, a ti ... pa, očigledno momak na lošem glasu.

Imam ružan friz - odbrusila sam. I okrenula se, nastavljajući da pevam, praveći se da te ne vidim.  Ako te ignorišem dovoljno dugo, sigurno ćeš otići.

Nisi otišao... Ostao si tu, celo veče, uz mene. Nisi odustao, želeo si da se uveriš da li je moj friz zaista ružan... pa onda i da vidiš moje oči.... 

Znam, izlizane fore za muvanje, ali tada, pa.... uz svu onu magiju, delovale su nekako romantično, rock 'n' roll romansa, e to nikad nisam doživela.

Plesali smo, pevao si mi na uho: Ja ne spavam i ne dišem, jer ne mogu da opišem, kako si lepa....

Masa je buljila u nas, a mi smo plesali, i vrteli se u krug, kao ludi... smejali se zagrljeni, pevali i ljubili se.... ljubila sam savršenog stranca, halapljivo, dok ga ne otme zora i odvede ko zna kome i ko zna gde... nije bilo važno.

Piloti su otišli sa scene, ali to više nije ni bilo važno.... stajali smo u senci borova, zagrljeni... pričao si o sudbini. Ništa se ne dešava slučajno....

This is no ordinary love - krenuo je nastup Nightshifta....

I zaista, to je bilo sve, samo ne obična ljubav....tu, kraj šatora, u borovoj šumi, kraj bazena, gledali smo zvezde... pričali i smejali se, zagrljeni, golicala sam te kosom po licu, a ti se tobože ljutio...

Rastavila nas je zora... znala sam da moram da idem, da magija ne bi nestala...

***

Telefon je zazvonio danas... naravno da sam poznala tvoj broj. Nisam se javila. Ne, ne zato što sam grozna i sebična, već zato što ti pripadaš nekom drugom svetu, koji je nastao te večeri u našem zagrljaju, i sa jutarnjim Suncem postao deo večnosti, zaplovivši negde, ka srcu svemira....

Ostani tamo, molim te, budi svetlo koje će osvetljavati mrak mojih tužnih dana...

I pamtiću, to je sudbina...

This is no ordinary love....

Razumem, i nije mi teško ( po naređenju: AnaM )

Autor hyperblogger | 20 Mar, 2011

Po zapovesti komandujuće :), na izvršenje....

***

Jednom davno, tragala sam za nečim - moglo bi se nazvati SREĆA. Verovala sam da je dostižna, uhvatljiva, da se može izmeriti, izraziti materijalnim - možda osmehom voljene osobe, sjajem u  njenom oku, ponosom u njenom srcu.Verovala sam da je to jedini način da je dotaknem i okusim, i svom snagom prionula...

Hrabro sam učila, pisala, radila, žrtvovala sitne radosti - držanje za ruku sa voljenim - nepotrebno, pevanje do zore - nedozrelo, mahnito trčanje po vrelom asfaltu sa sandalama u rukama - oh, ludo...smeh, suze radosnice - histericno, bleju kraj bazena - zabava za lenje, njihanje kolevke sa usnulim čedom - rezervisano za glupe žene.... Oh, svemu što podseća na život i život jeste ja sam dala ime, tek da ga obezvredim, ne iz zlobe: verovala sam u nešto veće i važnije od mene....verovala...

ZANOS mi nije dozvolio da shvatim, ljubav prema mom bogu Uspehu, da vidim ono što mi je sve vreme bilo pred očima: PRAVDA je spora, za neke i nikad dostižna, nipošto univerzalna, deluje na 1000 različitih načina, onako kako ne želimo i ne očekujemo.Onda kada ona želi i smatra da je čas... ona je sve, samo nije sestra bliznakinja pravičnosti....

Možda je mene stigla moja, zaslužena...?

I tako, dok sam se budila uplakana, molila, merila gde sam pogrešila, po hiljadu puta koračajući bosonoga po stazi posutoj staklićima mog vlastitog sveta koji se slomio - gledala patnju voljenih, koje sam, u mojoj glavi, izneverila, izdala... mrzela sam sve što predstavlja reč OTADžBINA zbog tuge i bola,zbog toga što zbog čeljadi zle, koje delaju krijući se iza njenih skuta ne znam više ni šta je sreća, ni pravda, a zanos odavno više ne osećam.

Ne plašim se smrti, već umiranja

Autor hyperblogger | 20 Mar, 2011

andjela risantijevic

Čini mi se da je od prvog momenta kada sam se susrela sa ovom mišlju ista postala jedna od mojih omiljenih, valjda zato što na najslikovitiji i najtačniji način odražava moj stav prema životu i smrti. 

Neko će reći: mlada si, šta znaš ti o smrti, glupo je da u tim godinama i pomišljaš o njoj... iskreno, ona i ja smo se susrele solidan broj puta, ako ništa, bar dovoljan da svojoj majci skratim život za bar deset godina.

Ne volim odlazak kod lekara. Opet, neko će reći: ko pa voli? Ja bih mogla da nabrojim dobar broj osoba koje u odlasku kod lekara vide jedini način da im neko posveti pažnju, i sve one žive u porodicama koje za njih ne mare... tužno je to, no ipak je deo naše realnosti, baš kao i mnogo toga što nije lepo, ni ti korisno.

Napokon, u pauzi između kuća-posao kombinacije udenuh i odlazak kod lekara, ono, kao standardna kontrola. Nabeđivale se drugarica i ja da odemo, pa se najzad pokupismo  ( priznajem, zvuči pomalo bolesno zvati nekoga da skoknete do lekara, no šta da se radi ).

Razume se da smo se smejale kao blesave - ona misao valjda koju svaki pacijent upakuje u mozak kada pođe kod lekara: nije mi ništa, nego ajd da proverim, nas je podigla... 

Da je ovo bio odlazak u kafić narudžbina bi verovatno glasila: dva papa testa, molim i dozu stresa.

Nisam očekivala da će mi reći to što je rekao, onako, hladno: imate sumnjivu ranicu... blah, ok, sad će neko reći: danas gotovo svaka treća devojka i žena imaju, nije to ništa strašno... al neka to neko kaže svim onim ženama u mojoj porodici koje su umrle od raka. ( nisam hipohondar, časna reč ).

Nisam ni očekivala ono što će njoj reći: III grupa, idete na biopsiju.

Priznajem, užasno sam se smorila... čekajući u hodniku, gledajući žene koje izlaze nasmejane, sa rukom na trbuhu, koja je tajni znak koji svaka žena razume: u meni raste život... gledajući i žene koje izlaze sa bradom koja drhti, i suzom u oku, još jedan tajni znak koji svaka žena razume: u mojoj utropi nema ničega, prazna je, a ja se nadala....

Ušla sam u ordinaciju sa strahom od raka, priznajem, prvi put u životu zaista prestrašena.... izašla sa cistom :S i gomilom recepata i uputa za dalju kontrolu... Ha!

Lekovi, lekovi, lekovi.... ne zna se koji je skuplji za doplatu - da li su uopšte ovi lekari normalni? Da li je iko u ovoj državi normalan?

Da ne pominjem koliko mi ide na živac osećaj mučnine koji izazivaju... prosto da poželiš da si muško.... sumoran dan, baš kao i moje misli.  Ne zamerite, biće vremena i za sunce.

 

 

Pazi?

Autor hyperblogger | 6 Mar, 2011

Nedelja bi trebala da bude dan za opuštanje, odmor od svog belaja koji se dešava šest dana unazad - znači "problem free", "idiot proof" i sve ostalo što uz to ide.

Iako neizrecivo volim da spavam, možda zato što sam dete u duši, možda zato što radim i subotom - uvek se budim rano. Pokušavam ja da zavaram sebe, meškoljim se, prevrćem po krevetu -ajd, da probam, možda ću i da zaspim...jok, ne uspeva.

Ok, kad sam već budna, daj da bar dan provedem kvalitetno - umesto toga negde u glavi podsvesno uključujem tajmer koji odbrojava vreme do momenta kada ću morati da odem u krevet,što označava početak nove radne nedelje. Verujte, prilično stresan "hobi" moje podsvesti koji rezultira činjenicom da nedeljom nikada ne nosim sat - uvek znam koliko ima sati, možda omašim za koji minut.

Danas sam išla da fotografišem. To me opušta, mada me često ljudi gledaju zblanuto kada kleknem pored počupanih latica, pregaženog cveta ili slomljene boce.  Kog je briga šta oni misle - ljudi uvek nešto misle, pa neka im bar nedeljom.

Imala sam više nego dovoljno vremena da razmišljam - a ne valja to. Osetila sam se pomalo usamljeno - od kako mi je najbolja drugarica rekla da se udaje, nešto čudno je škljocnulo u mojoj glavi... čudan rasplet ako se uzme u obzir da bi količina šampanjca koju smo ona i ja popile utapajući tugu  dovoljna da se okupa slon... dobro, porodica slonova... omanje krdo?

Nije fora u alkoholu, fora je u rasterivanju tuge, nekad i samom tišinom. Kad te neko zna da je dovoljno samo da te pogleda, i razume.

Znam, družićemo se mi i dalje. Nije to pitanje koje sebi postavljam.Niti ću ikada, to je prijateljstvo za ceo život, a možda i posle života.

Jesam li ja vuk samotnjak?

Ponekad se osećam tako. Ja dolazim i odlazim bez najave, kao oluja, ne vezujem se za stalno...ne želim, a možda i ne umem.

I tako, dok moje drugarice svoje atraktivne fb profil fotke zamenjuju slikama svojih beba, trudničkih stomaka, svojih muževa.... i ostalim prizorima porodične idile, na mojim se smenjuju slike sa čašama, flašama, kaubojskim šesširima, poznatim ličnostima...

Dok one pričaju o svadbama, udaji, nedeljnim ručkovima, njegovoj majci, ocu, ludoj porodici, prvim koracima i zubićima - ja pričam o bežanju sa posla, pišem pesme, priče, stihove... zaljubljujem se i odljubljujem, igram bosa na pesku uz trubače...ljubim sa savršenim strancem,zagrljena na koncertu Pilota...o, kako je dobro plesati u zagrljaju stranca...

Ne vidim sebe kao nečiju bolju polovinu, kao majku i domačicu, bar ne za sada... 

A možda sam ja samo nedozrela? Napokon, bila sam štreber, možda sam tu negde zaboravila da živim, pa sad sa zakašnjenjem radim ono što sam trebala ranije?

Ko zna?

Tek, sve je više komšijskih tetki koje se brinu za moje zdravlje, odmahuju glavom, valjda me otpisujući.

Osećam proleće u vazduhu, priroda se budi...  transformiše... možda ću i ja postati  nešto što i ne sanjam da ću biti. 

Uživajte u slikama.

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 58 59 60  Sledeći»