Znam da je kalendarski proleće još daleko... ali, potrebno mi je da zima ode, što pre... zima kao simbol hladnoće,sputanog i uspavanog života... potrebno mi je da osetim kako se priroda budi, da osetim njenu snagu kako buja, i deo prisvojim za sebe kako bih stavila tačku na zimu u sebi...

Prvi, siguran znak da je zima pri kraju, barem ova vanjska je stigao:

Od detinjstva sam volela mimoze... 

Kada će se okončati ova unutrašnja zima.... ne znam... ne mogu  ništa da obećam... nije da se ne trudim i da ne želim... godina je počela pogrešno...  

Radim na tome da navučem osmeh na svoje lice... može biti da će mi to poći za rukom već sutra... raport sledi...

A do tada .... 

 Ponekad mi tako teško polazi za rukom da pokrenem onu komplikovanu mašineriju - presu koja iz mog srca izvlači kapi virtualnog mastila.... nekad je pokreću briketi lepih sećanja, nekad miris, nekad pejsaž...

Otud i boja mastila.... nekad je jarko crvena, kao srce nara, mami osmeh na lice... a nekad je bledo siva, i čini se da će se reč ispisana njime prelomiti napola od tuge kojom je obojena...

Provela sam čitav dan pokušavajući da istisnem makar samo jednu kap plavog mastila, znaš na koju boju mislim.... onu koju ponekad u letnjim večerima par časaka posle zalaska Sunca ima nebo... onu kada se pojavi prva zvezda, sramežljivo... uvek me podseti na priču koju oboje tako volimo... 

Dala sam sve od sebe, nemoj mi zameriti... razmišljala sam o tome kako je čudan bio svaki razgovor koji je vodio otkriću da tamo negde postoji biće slično meni... razmišljala sam o svim onim "serendipiti" situacijama.... o tome kako se ušuškan jadaš kako si prehlađen, a možda je to sve i nešto drugo....

I nije išlo..... mogla sam falsifikovati... naravno.... mogla sam pokušati i pomešati crveno sa crnim,dodati kap zelenog.... mešati... falsifikovati boju plavog.... ali ja znam da bi ti osetio... i to ne bi bilo to...

Poklanjam ti zagrljaj... znam da ćeš razumeti, znam da nisi sam, ali si usamljen...  i vazduh večeras ti se čini tako čudnim, ispunjenim nekim čudnim bojama i zvukovima.... a možda i samo umišljam.....

Tebi.... koji si bio i ostao dečak.... 

I dok sam stajala u redu u apoteci, šmrcava, prilično pospana, potpuno siva, među gomilom sebi sličnih, jedino što mi je privlačilo pažnju bio je ovaj šljašteći detalj na jelci koja se šepurila ponosno u uglu zaklanjajući ceo pult.

Nisam preterani ljubitelj novogodišnje atmosfere.... iz nekog samo meni (ne)znanog razloga prolazak pored novogodišnjih štandova uvek izazove suze...(kao da postoji nešto na ovom svetu zbog čega ja ne plačem, pih... e jesam neka... )... možda zato što sav onaj sjaj nikako ne ide u paru sa bedom moje duše... a možda sve to nema nikakve veze sa štandovima, možda je samo ovezano sa činjenicom da je vreme kada se povlači crta... 

Hvala bogu te se nisam opredelila za poziv učiteljice, pa mogu slobodno reći : Deda Mraz me je od malih nogu nervirao... možda zato što sam jedne noći na putu do toaleta zatekla tatu i mamu kako šuškaju oko stare plastične jelke i nameštaju poklone... a možda i zbog brade? Tek, deda mraz mi nikako nije simbol veselja...

Većina ljudi mirno je stajala pored dekoracija u apoteci... potpuno  indiferentno... valjda su imali prečih stvari na umu....

Pokušala sam da izlečim sivilo skitajući ulicama... osamljujući se, povlačeći se u svoje misli... tražeći ko zna šta... pokušavala da se nasmejem na silu... i nije upalilo...

Samo sam se osetila kao klovn....

Da li je suvišno da kažem da nikad nisam volela klovnove, jer su me uvek asocirali na nešto tužno. 

HO HO HO...

ne znam šta sam htela reći... ali sam imala potrebu da to podelim sa vama....

Reka ima neku čudnu moć... i od detinjstva, kad god bih na srcu nosila tugu, prejaku, neizrecivu, spuštala bih se do reke i zagledana u valove nekako bih uspevala da svo to sivilo pretovorim u brod od papira ....odlazio bi daleko sekući talase, a ja bih ga u tišini pozdravila suzom ili setnim osmehom...

Danas sam sišla do reke... sedela na keju, zagledana u beli pesak... uprkos hladnoći nisam mogla odoleti potrebi da bosonoga potrčim po pesku... okretala sam se za sobom gledajući tragove, uživajuću u dodiru svakog zrnceta koje je presijavajući se na oskudnom suncu podsećalo na klasje žita, na detinjstvo, trčanje niz polja, po šinama.... na miris bundeve pomešan sa cimetom i korom mandarine...

Danas mi je više nego ikad bio potreban tvoj zagrljaj... više nego ikad mi je bilo potrebno da sagledaš koliko mi značiš... koliko su raznolike boje koje unosiš u moje sivilo....

I opet sam poželela da pronađem najnežnije reči ovog sveta... a jesam li uspela...

Reci mi da znam.... 

PONEKAD JE TEŠKO 

... 

SAGLEDATI OČIMA ONO ŠTO

SRCE OSEĆA... 

 Neizmerno... svakoga dana... sve više i više...

Zemlja patuljaka...takvo ime samo njoj može pasti na pamet....

Danas sam podetinjila... smejala se... bila sretna.... uživala u svakom trenutku... Onako kako odavno nisam... onako kako mi je baš trebalo...

Slike uvek govore bolje od reči...

Ljubimo vas... :)