KUĆA... MA, ZNATE VEĆ

Autor hyperblogger | 3 Mar, 2011

 Kako se zaštiti od budala - one su tako inventivne....?!

Koliko  mi je nekada ona čuvena "kuća-posao" fraza bila simpatična, toliko je počela da mi ide na živce. Ne volim rijaliti šou-programe, zato što prikazuju život u njegovom najodvratnijem svetlu, lišavajući me želje da verujem da tamo negde postoji i živi neko normalan, a boga mi i želje da uopšte gledam ljude.

Posla ovih dana preko glave - ali ne onog posla koji kada se završi čini da se čovek oseti dobro, ponosno što ga je završio, nego naprotiv umorno i isrcrpljeno, bez jedine moguće satisfakcije - ponosa što si napravio nešto što će trajati.

Ne volim rad u pripremi za štampu - kida živce... a najviše mrzim prekucavanje i prelom tekstova za knjige, naročito kad nema šta da se pročita, i kada je autor ostvario privilegiju da se nazove piscem samo zato što je zapravo imao para da plati za štampu.

A mene je, za maler, ove nedelje baš htelo... prvo me je zadesila knjiga samozvanog proroka Svete, koga pohode Sotona, Ilija... svi sveti, pa i sam Gospod Bog.

Ok. Verujem u Boga. Nisam religiozni fanatik, nisam zatucana, ni zadojena - liberalna... ipak, ne dovoljno liberalna da prihvatim Boga kakvog Sveta prorok servira: Bog nosi crvene čizme koje je pozajmio od svoje žene (uzgred budi rečeno - malo ga žuljaju ) i pije nes kafu bez mleka... 

Bilo je to najtežih 30 strana u mom životu. Izjavila sam šefu da smatram da je sramota da odštampamo tako nešto, jer je odvratno. Pitala sam ga da li je uopšte i pročitao - obećao je da hoće.

A onda... boljevačke bekrije...

Volim boeme, one što slušaju muziku na uvce i uzdižu na pijedestal obožavanje života, njegovih zadovoljstava i sreće - pijanice, s druge strane, pokretne spužve, alkose koji možda nalaze sreću u čaši, ali zato tuđe živote pretvaraju u noćne more - ne podnosim.

Jedino što više ne podnosim od alkosa je alkos koji sebe nazove piscem. Ok, alkosa koji i pijan zna gramatička pravila, drži do lepote pisane reči, još i mogu da čitam, ali ovo je bilo intelektualno silovanje: "Iako je poznata činjenica da veseljaci i oni koji su nasmejani duže žive, ipak među mnogim boljevačkim veseljacima ima dosta pokojnika."

I tako punih 44 strana... prepunih hvalospeva alkoholizmu i cirozi jetre.Ne, nisu to oni boemski hvalospevi, ispunjeni nekom draži, nečim gotovo božanskim... ne mirišu na atmosferu Olimpa, ambroziju i nektar - samo na džibru, i to prilično lošu i zadimljenu kafanu, čiju tavanicu resi memla.

Polazim kući, o Bogu hvala - kao da sam odležala 10 godina robije.

Stižem do samog centra grada koji, uzgred budi rečeno, ovih dana liči na Aljasku - sneg do kolena, i još ne posustaje.

Čujem cvrkut ptica, zapravo čitavog jata ptica... Jesam li ja to konačno skrenula?!

Ne, sluh me ne vara, centar grada je preplavljen ogromnim jatom čvoraka. Razdragani lete od zgrade do zgrade, od jedne zamrnute krošnje do druge. Kako je samo čudan spoj snega i cvrkuta ptica, kao da je neko stopio proleće i zimu.

Stajala sam i posmatrala plavu jelku, visoku - od spolja umotana u snežno ćebe, a iznutra, sakriveni u krošnji čvorci pevaju, kao neki ludi orkestar, himnu proleću.

Setila sam se mog čvorka Đurice koga sam odgajila - nisam mogla da se ne zapitamm po ko zna koji put,šta se sa njim zbilo?

Bar nešto lepo da vidim u ovim tmurnim danima...ispunjenim rutinom.

 

Kako sam pobedila sebe

Autor hyperblogger | 27 Feb, 2011

Uspon na Rtanj 2011.

Od kako znam za sebe sa prozora moje sobe posmatram Rtanj. Tajanstvena planina, i sigurno ste čuli ili će vam jednom pričati o vanzemaljcima, čudnim svetlosnim kuglama, magli koja se ponaša kao da je živo biće, čarobnjaku čiji je to nekada bio dvor, piramidama...magnetnoj anomaliji koja kompas čini neupotrebljivim, avionskom koridoru koji je svojevremeno zbog čudnih stvari zatvoren...

Ako vam i ne pričaju o tome, sigurno će vam neko bar pomenuti rtanjski čaj - srpsku vijagru, lek koji pored onih, khm, muških problema leči sve ostalo...

Ja ću vam pričati o nečemu drugom... 

Elem, vrh mi je uvek delovao nedostižan - nemoguća misija, bar kada se govori o osvajanju sa severne strane, koja je izazov, zbog strmina, oštrih stena, provalija... svega onog što čini standardnu noćnu moru svakog sa strahom od visine i lošom kondicijom...

Društvo me je pozvalo da osvojimo planinu... mislim, zvali su oni mene i ranije, ali od kako su stigli rezultati sa holtera koji "potvrđuju da mi je srce dobro, da je sve to od stresa, u glavi..."

Razmislila sam... i rešila da pokušam...ne samo da osvojim vrh, to je onako, uzgred - da pobedim sebe, to je već nešto.

Uspon na Rtanj 2011.

Suvišno je reći da smo se čekajući zvanično otvaranje početka uspona proveli zezajući se. Smejala sam se. Da li zbog straha što ću se suočiti sa nečim većim od sebe, ili zbog sreće što konačno radim nešto što sam tako dugo želela...Ne znam ni sama, tek smejala sam se kao luda...

Razume se sasvim da sam pre vrha morala da se opremim - Rtanjskim čajem :) za svaki slučaj, ko zna od čega sve čuva... a ako ništa, bar ću imati čime da se lečim ako se prehladim.

Uspon na Rtanj 2011.

A kako uopšte i odoleti heklanoj torbici punoj čaja, ukrašenoj ručnim radom ;) i divnim ciklama Durexom - valjda za slučaj da dejstvo čaja bude fatalno :)

Vreme da se pođe ka početnim položajima za početak uspona, pogled ka Timočkoj Kapiji - koliko uteši, toliko i zaplaši - opominje na susret sa nečim u odnosu na šta je čovek mali, njegove snage nedovoljne ... strah. Osećam ga, znam.. smešno... ipak tako je... Naravno da ne priznajem - ja se ničega ne bojim, osim sebe same... sebi prizanajem. Sebi samo priznanje i dugujem.

Kojom stranom? Severnom, odgovaramo moja ekipa i ja... Vodič posmatra njih, pa mene... Vama je ovo prvi put? Jeste li sigurni? ( iz pogleda se vidi jasno da misli da nema šanse da mogu, ali ne bi da me uvredi - nije to moja paranoja, tako je bilo ) .

Da, sigurna sam... izlazim, krećem...jurim, da dokažem da mogu... drugima. Ispred mene reka ljudi...

Penju se, ćaskaju... Neki planinari govore: Mah, spremam se za Elbrus, došao sam do Rtnja da protegnem malo noge i vidim raju.  

Elbrus?  Zaboga... šta ću ja ovde? Savest mi govori: eto, eto, ti tvrdoglava. Jednom će ti ta tvoja tvrdoglavost doći glave... gudure, vrtače.. možda baš sad, i neka ti, kad ne umeš da priznaš... 

I šta reći svojoj savesti? Kuš.... šta drugo, šta me sad još i ona nervira?

Prvih pola sata - sasvim opušteno, nimalo naporno, kružimo, levo, desno... čini  se u krug, a onda, sasvim drsko i nenajavljeno, počinje uspon... bez kraja...

Posmatram ljude - nisu zadihani... a ja? Kipim od znoja... dođavola... Osećam da vučem noge, umesto da koračam... osećam umor, koji ne mogu da opišem. Kako li je tek na 1500 metara?

Prilazi mi jedan planinar.... Sad će i ovaj verovatno da me obeshrabri nečim - mislim ja.

Izvinite, posmatram vas već neko vreme, i da li mogu da vam kažem nešto, nemojte zameriti?

Da, naravno, recite ( u sebi: sad će da mi održi govor o kilaži i o tome kako me jedno 30 kg manje ne bi ubilo ) uz osmeh, onaj uvežbani šalterski, šta ćeš, deformacija....

Skinite taj prsluk, ako ga ne skinete, nećete se nikada ni popeti, znojićete se previše, pašće vam pritisak i izgubiteće svest - rekao je to onako profi, nasmejano. Ako zatreba pomoć, samo recite.

Posramila sam se sebe same, skinula prsluk, i kao preporođena nastavila dalje. 

A onda, izazov. Uspon uz stenu... :S ja ovo ne mogu, gledam provaliju sa moje desne strane, naravno, strah je čini pet puta većom nego što jeste... stenu takođe. Starija gospođa... dobro, khm, :) baka od dobrih 60 i kusur prolazi pored mene i penje se ko od šale... Šta? Kad ona može, mogu i ja.... i popela sam se, opet posramljena...

I nešto računam ja po glavi - sad će negde vrh, sigurno... kad ono - nečiji glas... uh dobro je, već smo na pola puta! Već? Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Šta se bre dere ova? Kao da je čuo moj unutrašnji vrisak... :)

I tako smo nastavili da se penjemo. Uključila sam muziku, stavila slušalice...  na mahove slala poruke ekipi koja se delom nalazila isped, delom iza mene. Svi su dobro, svi su na broju.Guraj dalje!

Ne, nije ni ovo vrh.. Ima još... još samo "malo"...

Još samo par koraka.... :S a ja se već, pozdravljam sa dušom, na svaki par sekundi premirem od straha - zbog visine, neću valjda sada posustati.... sada, na kraju :S

Uspela sam... stajala sam u neverici, posmatrajući vrh, ljude oko sebe... Oduševljena, srce je tuklo, od ponosa, radosti, straha, neverice... Uspela sam! 

Čovek koji me je fotografisao vraća mi aparat - Čestitam, nisam verovao da ćete se popeti, iskreno, mislili smo da ćete odustati još na samom početku - i pokazuje rukom ka svojim drugarima koji nasmejano mašu... Okreću se i odlaze, u neke nove pobede.

Iznad mene je bilo samo nebo - ispod mene, kao na tanjiru cela Srbija....

Okrećem se i polazim, spuštam se užurbano... preostalo je samo još jedno - da dodirnem oblak, svi planinari kažu da je to trenutak kada se osetiš kao ptica, slobodan...

Eno mog oblaka - moram da ga dodirnem!

Postala sam ptica... 

Oblaci su počeli preteći da se navlače, zbilja na vrhu Rtnja se u razmaku od dva sata izmenjaju najmanje 2 godišnja doba... Počinje sneg, pa ledena kiša, pa pljusak... Staze se pretvaraju u blatnjavu noćnu moru... ni štap više ne pomaže, grabim grane, sve što može da pomogne da se spustim... osmeh uprkos svemu ne silazi sa lica... 

Tri sata kasnije, mokra do gole kože, blatnjavija od mangulice - osećam se tako živa.

Navukla sam nešto suvih krpica iz ranca - našminkala se, tek da ne plašim ljude... i ovekovečila trenutak kada sam pobedila sebe, planinu, druge... 

Hvala onima koji su me na tom putu podržali! :) Ili nisu... i tako opet doprineli mojoj pobedi.

 

Takotrebanje

Autor hyperblogger | 25 Feb, 2011

Znam da pravila moraju da postoje - ja sam buntovnik, ne anarhista.

Znam da neki red mora da se zna - ja sam slobodnog duha, a ne brod bez sidra i kormila.

Znam da ponekad mora i da se prećuti - ja sam govornik, a ne potočara-vodenica.

Znam i da mnogo toga ne znam... 

Ipak...

Nijedno tvoje "tako-treba" neće me sprečiti da zaplačem kada mi se plače: na ulici, u vozu, sama ili u društvu...da ne marim što mi je šminka razmazana,a oči crvene...

Da se naglas nasmejem, onako: "pffff hahahahhaha" :), i nepovezano govorim u pokušaju da ti pojasnim šta je smešno, smejući se sve više i više što ne mogu da dođem do reči...

Neće me sprečiti da ne dozvolim da mi potkrate duh, samo zato što štrči ili odbija da se opegla, da bude uštirkam...fin i namazan...

Ako poželim da se izujem i bosa trčim po pesku, hodam ulicama grada po vrelom asfaltu, balansiram na ivici trotoara, ili pređem ulicu skačući sa štrafte na štraftu na pešačkom - to ću i uraditi, neću čekati na tvoju dozvolu, neću čekati da tamo neka poznata ličnost to uradi, pa da ceo svet odjednom proglasi to modnim hitom i normalnim.

Neću da se udam, jer mi je vreme i jer tako treba...odbijam to!

Neću da mislim kako mi se kaže, jer neko tvrdi da je to prava stvar, hoću da osetim da jeste tako - da upotrebim mozak, mesto da ga čuvam za crne dane...nije sapun, neće se potrošiti.

Neću da ne osećam da sam živa i pravim se da uživam u tome, želim da dišem punim plućima.

I što se to bilo koga tiče?

Kome to smetaju moji izleti, moji probni letovi do zvezda, moji snovi i dete u meni?

Ti si slobodan da ideš svojim putem, da me ignorišeš i ne budeš mi drug...čini kako ti drago... 

Ja biram da koračam  ponosno, uspravno i hrabro.

 

Shlb bez p....

Autor hyperblogger | 20 Feb, 2011

Čini mi se da več čitav vek nagovaram sebe da navratim ponovo i napišem par redaka makar o tome šta mi se događa, ili bar da sklepam par stihova i oglasim da sam živa... i nikako mi ne ide... ponekad ne uspem ni da se ulogujem, nekad stignem do administratorskog panela, napišem, čak uploadujem sliku, ili krenem sa preradom blog teme ( šatro da je prilagodim svom trenutnom osećanju ) i tu stanem.

Možda je razlog sadržan u činjenici da sam ovaj blog počela da pišem u momentima teške tuge, da tu leže redovi ispisani kroz suzama pomućen vid... pa onako, nalik psu iz Pavlovljevog eksperimenta, prepoznajem u njemu nešto što me plaši.... 

Možda me još više od toga plaši mogućnost da bih čitajući sopstvene misli mogla da shvatim da zapravo i nisam toliko mnogo uznapredovala koliko se meni čini ... ko će ga znati... tek, ima nešto čudno u svemu tome...

Mislim da sam na neki način i dalje ona stara ja:  često bežim u svoje misli,zidajući oko sebe zidove koji se ne daju lako savladati, bežeći od drugih, pokušavajući da pobegnem od sebe... i dalje sam, što bi rekli neki "mudroser" koji ima u rukavu neku lepu misao, upakovanu baš za taj trenutak... i dalje često plačem, iz "neobjašnjivih" razloga... 

Pa šta je onda novo? Naučila sam da se ponovo smejem... i mislim da je to moje najveće dostignuće, bar u proteklih par godina...

Opet govorim "možda" će neko reći: Wow, stara, i to mi je neko dostignuće...to će samo značiti da ne razume strašnu tugu kojom sam samu sebe jednom utamničila, ubedivši se da je život stao... a nije... 

I još i sada tuga pohodi moje misli... ali sada, naoružana osmehom, kao ruža malog princa trnjem, bar imam čime da se protiv nje borim...

Dobro je biti ovde... mada ništa novo nisam rekla... bilo mi je potrebno da ipak to kažem....

Volim vas.

 

Boja tuge

Autor hyperblogger | 25 Apr, 2010

 

Za Jeru koji,tamo negde, nosi tamnije od crnog...

Ne možeš nikada spoznati ponore moje tuge, sve i da želiš, to je tmina kojom niko sem mene nije koračao.
Ne možeš - ne jer ti ne dopuštam, već jer ćeš sam odustati na pola puta, pobeći...
Ne preterujem. Pokušaću da ti objasnim.

Često si se zapitao zašto nosim crno - nosim, jer to je boja moga imena, boja mojih misli i nadanja. Ona je ogledalo moje tuge, osećam se ugodno u njenom zagrljaju, kao po zimi umotana u meko, toplo ćebe.
I moja tuga je crna.
Zamisli ogromno prostranstvo, na vidiku ničega, ni oblika, ni slike... samo tmina i neprijatan osećaj kao kada se posle duge suše sprema oluja.
Negde na rubovima tog prostranstva je sumrak. Tu žive nade koje su tek pre čas ili par meseci umrle. One još uvek nisu svesne da ih je pokopala surova stvarnost. Sumnjaju, ali odbijaju da veruju....
Tumaraju pokušavajući da se vrate u svetlost. Tužne prilike koje niko ne može osloboditi patnje koju sa sobom nose.

Ostavi ih iza sebe, ne dopusti da okušaju da ti privuku pažnju, jer pričaće ti dok ne izvuku svu boju iz tebe i sagoreće je u poušaju da se ugreju.

Kako odmičeš dalje, susretaćeš čudnija stvorenja.
Naićićeš na gorde nade - uverene da je vasiona stala protiv njih; nade poludele od bola - spremne da te povrede; nade koje ratuju jedna protiv druge, uverene da su one druge krive za njihov neuspeh....
Tmina je tu sve veća i veća i već liči na mrak u borovoj šumi u noći bez meseca...Ona je teška kao brokat i hladna kao svila, miriše pomalo na topljenu čokoladu sa rendisanom koricom limuna, podseća na detinjstvo protkano tugom, na nežne dečije ruke - dlanove usijane od molitvi upućenih nebu, od grickanja izranjavane hladne usne i osećaj krvi u ustima...
Svaki čas nešto šušne, svaka "senka" liči na pretnju...

Koračaj dalje kroz tminu, oseti gorko jezero, okusi crne oblake bez kiše koje ne goni vetar - vreme je tu stalo.
Tu crno postaje tamnije od crnog.
Šta je tamnije od crnog, pitaš?

Zamisli tkaninu tkanu od niti sačinjenih od suza zaleđenih bolom. Dodaj joj prstohvat razočarenja za čvrstinu, kap stida i pogaženog ponosa za postojanost boja, ekstrakt slomljenog srca protiv gužvanja i dve šolje gorkih reči za kraj...
To je tamnije od crnog... zrači tugom, zapravo upija radost i ispušta je van obrađenu.
Kada bih nosila takvu tkaninu, ti bi razumeo moju tugu, ovako samo možeš da je naslutiš.
Zato me nikada ne pitaj : zašto i do kada ćeš nositi crno, jer odgovor će uvek biti isti - moram, i nosiću doko ne smisle kako da naprave nešto tamnije.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 58 59 60  Sledeći»