Za Jeru koji,tamo negde, nosi tamnije od crnog...

Ne možeš nikada spoznati ponore moje tuge, sve i da želiš, to je tmina kojom niko sem mene nije koračao.
Ne možeš - ne jer ti ne dopuštam, već jer ćeš sam odustati na pola puta, pobeći...
Ne preterujem. Pokušaću da ti objasnim.

Često si se zapitao zašto nosim crno - nosim, jer to je boja moga imena, boja mojih misli i nadanja. Ona je ogledalo moje tuge, osećam se ugodno u njenom zagrljaju, kao po zimi umotana u meko, toplo ćebe.
I moja tuga je crna.
Zamisli ogromno prostranstvo, na vidiku ničega, ni oblika, ni slike... samo tmina i neprijatan osećaj kao kada se posle duge suše sprema oluja.
Negde na rubovima tog prostranstva je sumrak. Tu žive nade koje su tek pre čas ili par meseci umrle. One još uvek nisu svesne da ih je pokopala surova stvarnost. Sumnjaju, ali odbijaju da veruju....
Tumaraju pokušavajući da se vrate u svetlost. Tužne prilike koje niko ne može osloboditi patnje koju sa sobom nose.

Ostavi ih iza sebe, ne dopusti da okušaju da ti privuku pažnju, jer pričaće ti dok ne izvuku svu boju iz tebe i sagoreće je u poušaju da se ugreju.

Kako odmičeš dalje, susretaćeš čudnija stvorenja.
Naićićeš na gorde nade - uverene da je vasiona stala protiv njih; nade poludele od bola - spremne da te povrede; nade koje ratuju jedna protiv druge, uverene da su one druge krive za njihov neuspeh....
Tmina je tu sve veća i veća i već liči na mrak u borovoj šumi u noći bez meseca...Ona je teška kao brokat i hladna kao svila, miriše pomalo na topljenu čokoladu sa rendisanom koricom limuna, podseća na detinjstvo protkano tugom, na nežne dečije ruke - dlanove usijane od molitvi upućenih nebu, od grickanja izranjavane hladne usne i osećaj krvi u ustima...
Svaki čas nešto šušne, svaka "senka" liči na pretnju...

Koračaj dalje kroz tminu, oseti gorko jezero, okusi crne oblake bez kiše koje ne goni vetar - vreme je tu stalo.
Tu crno postaje tamnije od crnog.
Šta je tamnije od crnog, pitaš?

Zamisli tkaninu tkanu od niti sačinjenih od suza zaleđenih bolom. Dodaj joj prstohvat razočarenja za čvrstinu, kap stida i pogaženog ponosa za postojanost boja, ekstrakt slomljenog srca protiv gužvanja i dve šolje gorkih reči za kraj...
To je tamnije od crnog... zrači tugom, zapravo upija radost i ispušta je van obrađenu.
Kada bih nosila takvu tkaninu, ti bi razumeo moju tugu, ovako samo možeš da je naslutiš.
Zato me nikada ne pitaj : zašto i do kada ćeš nositi crno, jer odgovor će uvek biti isti - moram, i nosiću doko ne smisle kako da naprave nešto tamnije.