Hehe :) kad ti se posreći da imaš mnogo loodo društvo, onda se obično dan završi osmehom kakav se može meriti sa probijanjem zvučnog zida :D

Današnji dan je protekao sasvim fino :D, čak pesimistično govoreći neočekivano dobro :D

Bilo je nekih oblačića koji su tu i tamo kvarili pejsaž savršeno plavog neba, ali ... otišli su ... nestali ... otopilo ih Sunce ( a može biti da je u meni pobedila doza optimizma :D )

Elem, danas me je nasmejao i iznenadio već po drugi put neko ko stvarno ume da nasmeje čoveka kada se najmanje nada :D

Hvala Zarej! Lafe :D

A hvala i svima vama , dragi moji blogeri :D 

Godina dana je prošla, draga moja Lara... ostala je za nama... 

Kakva je bila?

Neko bi rekao tužna, ispunjena nadanjem... istina, bilo je sivih dana...

Ja kažem: ipak sretna, uprkos svemu tome...

Mislim da smo provele lepe dane, postale bliže...  i na neki čudan način sretnije.

I opet, godinu dana kasnije, još bolje shvatam vrednost rođendanskog poklona koji sam dobila 27. avgusta 1984. godine ... ne samo tebe, već  i našu dadu Đinu... i naše roditelje...

Ja sam sretan čovek... 

A današnji dan, između probranih osoba, još jedna osoba je učinila posebnim... jedna koja me neodoljivo podseća na onaj čuveni animirani lik "Big Muzzy"... i njoj, ide veeeeliki, džinovski zagrljaj... za to što je uspešno oterala predrođendansku tugu... pripitomila me je ... rekao bi Mali Princ.

Draga Lara, sretan nam rođendan :) i neka naredna godina pred nama bude novi početak ... korak ka nečemu boljem...

Dragi blogeri, volim vas puno :)

Teško je biti miš u svetu u kome glavnim životnim procesima rukovode slonovi... Zašto? Iako je miš u principu nemoćan protiv slona, slonu se to ne da objasniti ni po koju cenu... pa tako miš ima nezahvalnu ulogu kolateralne štete... 

Elem, ovaj miš ovde ( dobro, znam da je teško zamisliti me u dimenzijama miša, ali zamislite da sam neki mnogooooo veliki miš , npr. iz okota u reaktoru Černobilja , ili da su ostali miševi mali a ja normalne veličine, kako vam drago) daje sve od sebe da ne uznemirava slonove, jednostavno nije da ih mrzi ili tako nešto, ali ... štetni su po zdravlje kičmenog stuba i ostatka nervnog sistema... 

Iz istog razloga ovaj miš ih izbegava koliko se može, gleda da im ne staje ni na senku, a ponekad čak ume i da zadržava dah samo da ne bi otimao njihov vazduh... nije tako radio ranije, umeo je čak i glasno da cijukne i protestvuje... ali, eto... pregazilo ga iskustvo i vreme... 

Ovaj miš je polagao mnooooogo nade u današnji dan, a dočekao je samo još jedno odlaganje uz odgovarajuću poruku:

Magarice Mišić,

nemoj lipsati, za tri dana donećemo odluku da li da te pustimo do zelene trave ili da ti pristup istoj uskratimo za još neko vreme, do tada budi strpljivo magare i utišaj ta creva malo, slonovima smeta zvuk pa bi mogli da se iznerviraju... 

Koliko uopšte slonu treba mesta? Šta je za njega 3 cm prostora? Razlika između mnooogo mi je komotno i pasent mi je? 

I sad.... neko bi rekao da posle godinu dana čekanja, tih tri dana nije ništa... ali ne plaše mene ta tri dana, već ono što bi moglo doći posle njih...

:(

I sasvim kukavički priznajem, uprkos svim onim mojim mudro*erskim savetima kolegama i kolegicama blogerima kada su tužni i potišteni:

Plašim se...

Nisam neki naročiti ljubitelj gužve... ne znam ni sama zašto, ali uvek volim da stojim po strani i posmatram metež... no, ima dana kada se uželim tiskanja i laktanja sa drugim ljudima... kada poželim da sam deo tog ljudskog mravinjaka.

Zato sam navukla neke krpe , ništa posebno, tek toliko da se osetim prijatno, i pohitala ka Popovoj plaži gde se održava revijalno veče Zlatne trube Balkana - zvezde večeri: pobednici Guče 2008.

Pa što i da ne odem - neka kaže ko šta hoće, ali truba stvarno ima neku svoju posebnu moć, tako da deluje i na mrgude kao što sam ja. :D

Elem, Popova plaža je stvarno posebna priča, grad u malom: teniski tereni, rukometni teren, teren za odbojku na pesku, skejt park, teren za košarku, teren za badminton,  teren za boćanje, teren za ulični šah, teren za vaterpolo, ... ogromna peščana plaža sa kafićima ... i naravno, najnovija atrakcija: teren za golf...

Prava milina... 

Dok jedni đuskaju uz muziku, drugi boćaju, ili prislonjeni uz ogradu maštaju o svojoj prvoj golf avanturi... ili se dogovaraju o tome kako će sutra jurcati na rolerima po rampi ( talence, ova rampa je kao za tebe stvorena... )  

I šetajući uživala sam u svakom taktu muzike... posmatrajući ljude kako uživaju , svako na svoj način...  i smešila sam se... izvalila se na pesku, pod suncobranom, onim pletenim slamnatim, naslonila se i uživala posmatrajući svet oko sebe... osećam u vazduhu nešto novo, nešto drukčije... neku energiju koja se prikrada... i ovaj put sam spremna da je primim u svoj zagrljaj... i da joj dopustim da ispuni moje srce radošću... osećam da više nisam sama prepuštena sebi... da nešto u svemiru sluša... da onaj otkucaj srca koji čujem u ušima kada ležim u krevetu pogleda uperenog kroz prozor u tminu noći... nije moj... već nečiji...

Možda će tuga konačno promeniti adresu.... možda je ostala na drugoj obali reke ... možda se uplašila prelaska preko pontonskog mosta koji izaziva morsku bolest... hm... ne znam.

Onima koji se spremaju na počinak, laku noć ... a onima koji su tek ustali... dobro jutro...

Uživajte u zvucima trube... ja jesam...

( p.s snimak je slabe rezolucije, ali je zvuk extra ;D ) 

Geografija i ja nikada nismo bile u nekoj posebnoj ljubavi, no kada je jednog oktobarskog popodneva učiteljica zadala zadatak: "Popunite po sećanju nemu kartu SFRJ" nisam ni slutila kakvu će to glavobolju prouzrokovati.

Ne znam da li je potrebno da naglasim, ali u tim danima proces raspadanja SFRJ je već bio poodmakao, iz istog razloga na TV su se gotovo svakodnevno smenjivale nove karte Jugoslavije, i svaka je ovisno od strane koja je bila autor imala neku od republika okrnjenu za ovoliko ili onoliko teritorije. Kako sam ja više bila odsutna iz škole ,zbog svoje višegodišnje bolesti, no što sam bila prisutna i kako sam često gledala tv ubijajući vreme u glavi mi je po tom pitanju bila papazjanija.

Činjenica da sam Sloveniju drsko pripojila Austriji, Republiku Srpsku pogubila po Hrvatskoj, a istu protegla po planu ne sećam se koga još malo pa do Zemuna, a Kosovo i Metohiju apgrejdovala od SAP u Republiku (verovali vi meni ili ne ! ) bila je više nego dovoljna da dobijem keca kao vrata, a da se u zbirci iz prirode i društva rodi kilometar dugačak, užasnim rukopisom ispisan komentar upućen mojim roditeljima.

Ok, da odmah nešto razjasnimo, kao mala nisam marila za jedinice, jer sam tek kasnije postala štreber... ali najviše sam se bojala izvođenja pred tablu i javnog poniženja pred drugarima. I tako sam toga dana slušala sa suzama koje su lile u apsolutnoj tišini niz obraze ( i dan danas ni glas se ne može čuti kada plačem ) najstrašnije reči ... potegnuto je i pitanje mog porekla i moj IQ i pride sam nazvana pripadnikom grupe zbog kojih se naša otadžbina raspada... čak je došlo i do pomena misli da će razmotriti učiteljica sa direktorom mogućnost prebacivanja mene u specijalnu školu, jer ovo je što sam danas uradila siguran je znak da nemam mozak. A ja, ja sam samo ćutala i plakala... nisam umela da se branim...

I nekako, nakon tog dana sve je krenulo naopako... i par godina bila sam ubeđena da sam ja kriva za to što se dešava...da je to neka kazna...

Jednog jutra više nije bilo Krašovog kakaa na stolu, onako vrućeg, neopisivo slatkog... koji se u vrelim talasima slivao niz grlo i činio odlazak u školu nekako podnošljivim. Zbilja samo zbog tog ukusa sam ponekad ustajala iz kreveta, kao dobro dresirani štenac koji zna da ako hoće kost, mora prvo da malo šeni... nije bilo više Baninijevih Crnih oblaka, niti Piramida kolača i Goga čokolade... nije više bilo ni šunke... ni Zdenka sira... ni onih neverovatno ukusnih milk šejkova...ni Kinderlade... nije bilo ni Jupija, ni Kokte Kolinska, a kisela voda je koštala 28.000 dinara... nije bilo više osmeha na licima ljudi... kao da su iznenada posiveli...počele su da kruže strašne priče, ljudi koji su nekada i dozvoljavali deci da šatro osluškuju vesti, počeli su naglavce da ih izbacuju iz sobe kada počne dnevnik... 

Na jednom času ušla je tetkica na vrata, unela knjigu obaveštenja i svi smo ustali i saslušali obaveštenje direktora: Od danas naša osnovna škola više neće nositi ime Milenko Brković Crni, već ime naše znamenite pesnikinje Desanke Maksimović... bla bla bla...

Kao razlog navedena je njena znamenitost, i odista, ne mogu reći da nije znamenita ličnost... no svi smo prisluškujući svoje roditelje doznali da je pravi razlog to što je Milenko Brković eto nesretnik bio Hrvat... i da je naš direktor šovinista ( nismo znali šta to tačno znači, ali smo uspešno ponavljali tiho kao papagaji )...

Hleb se mogao kupiti samo na bonove, šećer i zejtin takođe... na pijaci su se množile šverc tezge... kružile su DM... benzin se crveneo i zeleneo u flašama koje su metodom šurenja bile smanjivane sa zapremine od 1.5l na 1.2l, i tako nevidljivo neveštom oku punile dvostruko džepove svojih vlasnika.

U tom trenutku smo već maštali o čokoladi... pričali smo prisećajući se avantura kada smo pojeli za jedan dan i po celu čokoladu... maštali smo... bilo je čokolada na pijaci, svih ukusa i dimenzija, sa lešnjacima...pravih mlečnih... ali po ceni od 1 DM, tako nedostupnoj... tako dalekoj - naročito kad se uzme u obzir da je cela mesečna plata bila 5 DM.

U izostanku bolje odeće roditelji su počeli da nas oblače u turbo folk krpe sa buvljaka, neviđenih "papagaj pred parenje" boja... oni koji su nosili odeću svojih starijih sestara i braće sa zlobom su posmatrali ove turbofolkere i davali sve od sebe da ih ublatnjaju kako bi im preselo novo odelo... ili se trudili da ih pogode grudvom, čisto da bi im skinuli kez sa lica. Postali smo i mi sami sivi, kao i naši stari...

U džepovima nam se šepurio milijarderski džeparac za koji nismo mogli kupiti ništa, ali ipak smo se ponosili njime... a onda, onda je i taj džeparac počeo da izostaje ... a njegovo mesto zauzimale su baterijske lampe i sveće, jer nije bilo struje...iz istog razloga, kada bi došli u školu oni iz kvarta koji je imao struju te večeri prepričavali su događaje sa tv-a...

Sve manje smo ličili na decu, a sve više na starmala... pričali smo o prašku, o tome kako nema sapuna...nema paste za zube...nema ni šampona... 

A onda, jednog dana, pojavile su se, sasvim stidljivo prve čokolade na našim trpezama... Metanisali smo oko njih kao ludi i jeli ih proždrljivo, tako proždrljivo da smo se gušili... 

Ružan san je bio gotov...

Šta me je navelo na ovo prisećanje... videla sam danas , konačno, u marketu Goga čokoladu.... moju omiljenu... poskočila sam kao što sam to činila nekad, toliko da je radnik obezbeđenja sablaznuto zinuo u mene... on ne zna kakvu je to lavinu pokrenulo u meni, lavinu sećanja, a neće nikada ni saznati...