Prisećanje
Autor hyperblogger | 17 Avg, 2008
Geografija i ja nikada nismo bile u nekoj posebnoj ljubavi, no kada je jednog oktobarskog popodneva učiteljica zadala zadatak: "Popunite po sećanju nemu kartu SFRJ" nisam ni slutila kakvu će to glavobolju prouzrokovati.
Ne znam da li je potrebno da naglasim, ali u tim danima proces raspadanja SFRJ je već bio poodmakao, iz istog razloga na TV su se gotovo svakodnevno smenjivale nove karte Jugoslavije, i svaka je ovisno od strane koja je bila autor imala neku od republika okrnjenu za ovoliko ili onoliko teritorije. Kako sam ja više bila odsutna iz škole ,zbog svoje višegodišnje bolesti, no što sam bila prisutna i kako sam često gledala tv ubijajući vreme u glavi mi je po tom pitanju bila papazjanija.
Činjenica da sam Sloveniju drsko pripojila Austriji, Republiku Srpsku pogubila po Hrvatskoj, a istu protegla po planu ne sećam se koga još malo pa do Zemuna, a Kosovo i Metohiju apgrejdovala od SAP u Republiku (verovali vi meni ili ne ! ) bila je više nego dovoljna da dobijem keca kao vrata, a da se u zbirci iz prirode i društva rodi kilometar dugačak, užasnim rukopisom ispisan komentar upućen mojim roditeljima.
Ok, da odmah nešto razjasnimo, kao mala nisam marila za jedinice, jer sam tek kasnije postala štreber... ali najviše sam se bojala izvođenja pred tablu i javnog poniženja pred drugarima. I tako sam toga dana slušala sa suzama koje su lile u apsolutnoj tišini niz obraze ( i dan danas ni glas se ne može čuti kada plačem ) najstrašnije reči ... potegnuto je i pitanje mog porekla i moj IQ i pride sam nazvana pripadnikom grupe zbog kojih se naša otadžbina raspada... čak je došlo i do pomena misli da će razmotriti učiteljica sa direktorom mogućnost prebacivanja mene u specijalnu školu, jer ovo je što sam danas uradila siguran je znak da nemam mozak. A ja, ja sam samo ćutala i plakala... nisam umela da se branim...
I nekako, nakon tog dana sve je krenulo naopako... i par godina bila sam ubeđena da sam ja kriva za to što se dešava...da je to neka kazna...
Jednog jutra više nije bilo Krašovog kakaa na stolu, onako vrućeg, neopisivo slatkog... koji se u vrelim talasima slivao niz grlo i činio odlazak u školu nekako podnošljivim. Zbilja samo zbog tog ukusa sam ponekad ustajala iz kreveta, kao dobro dresirani štenac koji zna da ako hoće kost, mora prvo da malo šeni... nije bilo više Baninijevih Crnih oblaka, niti Piramida kolača i Goga čokolade... nije više bilo ni šunke... ni Zdenka sira... ni onih neverovatno ukusnih milk šejkova...ni Kinderlade... nije bilo ni Jupija, ni Kokte Kolinska, a kisela voda je koštala 28.000 dinara... nije bilo više osmeha na licima ljudi... kao da su iznenada posiveli...počele su da kruže strašne priče, ljudi koji su nekada i dozvoljavali deci da šatro osluškuju vesti, počeli su naglavce da ih izbacuju iz sobe kada počne dnevnik...
Na jednom času ušla je tetkica na vrata, unela knjigu obaveštenja i svi smo ustali i saslušali obaveštenje direktora: Od danas naša osnovna škola više neće nositi ime Milenko Brković Crni, već ime naše znamenite pesnikinje Desanke Maksimović... bla bla bla...
Kao razlog navedena je njena znamenitost, i odista, ne mogu reći da nije znamenita ličnost... no svi smo prisluškujući svoje roditelje doznali da je pravi razlog to što je Milenko Brković eto nesretnik bio Hrvat... i da je naš direktor šovinista ( nismo znali šta to tačno znači, ali smo uspešno ponavljali tiho kao papagaji )...
Hleb se mogao kupiti samo na bonove, šećer i zejtin takođe... na pijaci su se množile šverc tezge... kružile su DM... benzin se crveneo i zeleneo u flašama koje su metodom šurenja bile smanjivane sa zapremine od 1.5l na 1.2l, i tako nevidljivo neveštom oku punile dvostruko džepove svojih vlasnika.
U tom trenutku smo već maštali o čokoladi... pričali smo prisećajući se avantura kada smo pojeli za jedan dan i po celu čokoladu... maštali smo... bilo je čokolada na pijaci, svih ukusa i dimenzija, sa lešnjacima...pravih mlečnih... ali po ceni od 1 DM, tako nedostupnoj... tako dalekoj - naročito kad se uzme u obzir da je cela mesečna plata bila 5 DM.
U izostanku bolje odeće roditelji su počeli da nas oblače u turbo folk krpe sa buvljaka, neviđenih "papagaj pred parenje" boja... oni koji su nosili odeću svojih starijih sestara i braće sa zlobom su posmatrali ove turbofolkere i davali sve od sebe da ih ublatnjaju kako bi im preselo novo odelo... ili se trudili da ih pogode grudvom, čisto da bi im skinuli kez sa lica. Postali smo i mi sami sivi, kao i naši stari...
U džepovima nam se šepurio milijarderski džeparac za koji nismo mogli kupiti ništa, ali ipak smo se ponosili njime... a onda, onda je i taj džeparac počeo da izostaje ... a njegovo mesto zauzimale su baterijske lampe i sveće, jer nije bilo struje...iz istog razloga, kada bi došli u školu oni iz kvarta koji je imao struju te večeri prepričavali su događaje sa tv-a...
Sve manje smo ličili na decu, a sve više na starmala... pričali smo o prašku, o tome kako nema sapuna...nema paste za zube...nema ni šampona...
A onda, jednog dana, pojavile su se, sasvim stidljivo prve čokolade na našim trpezama... Metanisali smo oko njih kao ludi i jeli ih proždrljivo, tako proždrljivo da smo se gušili...
Ružan san je bio gotov...
Šta me je navelo na ovo prisećanje... videla sam danas , konačno, u marketu Goga čokoladu.... moju omiljenu... poskočila sam kao što sam to činila nekad, toliko da je radnik obezbeđenja sablaznuto zinuo u mene... on ne zna kakvu je to lavinu pokrenulo u meni, lavinu sećanja, a neće nikada ni saznati...
SFRJ,tada je bilo najlepse,tako kazu stariji,zar ne?
Autor xenija 17 Avg 2008, 18:20Budi pozdravljena**