O praštanju
Autor hyperblogger | 20 Apr, 2011
Često si govorio: Voleti znači praštati.
Koliko puta oprositi kada voliš? Da li broj oproštaja treba biti jednak broju sekundi u kojima ti je srce treperilo kao krila noćnog leptira dok ljubi užarenu lampu? Ili možda onoliko puta koliko bi i sam želeo da ti se oprosti? Ili opraštanje ne bi trebalo da ima granice, kao što ih valjda ni ona prava doživotna, "vo vjeki vjekov ljubav" nema?
Praštati onoliko koliko voliš - ima tu pomalo racionalizma koji mi ne ide u glavu - kompenzirati ljubav za bol, da bi se došlo do pozitivne nule, ili nule ili čistog gubitka... Nekako mi racionalizam i ljubav ne idu zajedno.
Sem toga, šta kada praštanje postane lažno, kada postane rutina za izbegavanje konfliktnih situacija, kada izbegavanje konfliktnih situacija postane opsesija, kada postane borba za život u igri ljubavi koja boli toliko da modrice od nje ostaju...?
U Svetom pismu stoji: Okreni drugi obraz... Šta kada za okretanje drugog obraza treba više mazohizma no hrišćanskog duha, jer onaj kome se obraz ne okreće ne biva postiđen pred ljubavlju i trpeljivošću?
Dobro je praštati onda kada oprostiti znači preći preko gorkih reči koje se neće ponoviti, preći preko scena koje neće doživeti bis, ali kada praštati znači preći preko sebe... šta više, u repertoar uvrstiti svakodnevne predstave gaženja po sebi - to onda više nije ljubav, to čak više nije ni zdrav razum....
Neka sam grešna, nek nepraštanjem zakupim sebi apartman u najdubljem delu pakla - ali, praštati preko mere neću i ne mogu.
Moje mišljenje je da treba oprostiti. Ali, nikako da praštanje pređe u naviku.
Autor didiland 20 Apr 2011, 21:06Sviđa mi se tekst. Od prilike tako i ja razmišljam.