Ućutala sam se ovih dana, povukla sam se unutar svog kineskog

zida - rekli bi ljudi: na zapadu ništa novo... 

Nema baš puno novosti, eto - nabavila sam nove naočare za vid,

još uvek ne mogu da se priviknem na sopstveni odraz u ogledalu,

imam one glavobolje na psihosomatskoj osnovi jer se samoj sebi

činim čudno, pa eto, kao ne nosim naočare jer me od njih glava

boli ( lažem, za medalju, sram me bilo )...

Najbolji drugar sa faksa ( vala, prošli smo zajedno koješta! )

me je pozvao juče, veli: idem ja u vojsku, pa se ti u subotu 

dovuci da popijemo i pojedemo, pa da se raziđemo na neko vreme...

Ubedačih iz momenta.... nekako, kad god upadnem u frku, kad mi

svet nije po volji, ja nazujem papuče i pravac Čeda na partiju

filozofiranja, diskusije o ljudima, a ponekad samo i na partiju 

ćutanja...  noćas do 5 h nisam mogla da zaspim, uhvatilo me

je neko čudno raspoloženje.... posegnem za telefonom, pa 

odustanem.... napišem poruku, ne pošaljem je... ne kažem

da nemam kome, ali.. to je jedan od onih osećaja koji ne

možete da podelite ni sa kim, ni sa jednom osobom na svetu,

bar ne u tom trenutku - gore od samoće...

Odlazak veselice (tj. tužne, tj. one koju ja zovem malecka, a

eto, prirasla mi je za srce i pošteno zaradila poseban lux

apartman u istom )  na odmor me je s jedne strane pomalo

rastužio, ali s druge strane istovremeno i razgalio...

A svi vi, svi ste mi nedostajali, ona virtualna energija

koju emitujete i izvlacite me iz bedaka... 

Veliki pozdrav za sve vas, i jednu osobu, meni dragu

( prepoznace se on ) koja mi svojom cutnjom i umerenim 

recima unosi toplinu, iako je "sa severa"...  

Možda je sva ova monotonija i melanholija rezultat

činjenice da se bliži kraj još jedne godine, vreme 

svođenja računa... neću žaliti za ovom godinom,

ali strahujem da se ne ponovi... toliko neizvesnosti....

ali, znam da vreme teče, samnom ili bez mene, i još

uvek u svom srcu nosim tračak nade... stidljivi plamičak,

čuvam ga brižno, da se ne ugasi.... 

Znači,smešno do suza.

Iskreno, sama pomisao na dedicu u crvenom odelcetu mi je nekako

još od malih nogu bila smešna... a sada, još smešnija... 

Nisam baš sigurna da je moje trenutno stanje uma rezultiralo

valjano odrađenim zadatkom, ali nemoj Tužna da se ljutiš, ja

sam nekako zadužena za depresivne priče... 

"Vetar me nežno miluje po kosi i vuče me iz sna koji sam, čini mi se,

pre samo jednog trena usnula. Podižem ruke ka plavetnilu koje me 

svojom toplinom greje, iako na njemu nema Sunca... Ali, otkud onda 

dolazi sva ta toplina? Ležim na rosom okupanoj travi, osećam kao da 

moje telo ne dodiruje zemlju, osećam kao da sam između dva sveta...

tako slobodno.

Hodam ne dotičući tlo, koračam prostranstvima čiji se kraj nigde ne 

nazire, lutam ne želeći da lutanje prestane... na kraju te sjajne staze

nazirem jezero. Prilazim lagano, gledam očekujući da na njegovoj

ustalasanoj površini ugledam svoj lik, ali kroz taj prozirni kristal ja

nazirem neki drugi svet, ispunjen tugom, nazirem laž, neiskrenost.

Hladni krik donosi mi samo bol. 

Gledam i vidim ljude okupljene u žalosti, vidim bledi lik okićen cvećem,

čudnu odsjaj sveća odaje utisak kao da je ortgnuta iz neke druge

priče. 

Sa usana okupljenih klize reči, ali ih ne čujem, samo osećam da u 

njima nema topline. Postaje mi jasno da ispraćaju nekoga ko je

davno prestao da živi, nekoga koga više nema jer ga nije grejala

toplina iz srca i očiju sada okupljenih i već bivših bližnjih...

Osećam tešku suzu u oku, pritiska me, besramno pokušava da se

otrgne... klizi niz moj obraz u nezaustavljivom pohodu ka jezeru,

na trenutak samo pojavljuje se mali talas, nestaje brzo, kao što

je nestala i ona...

Ko sam ja? Da li ću i ja postati tek mali talas, ili ću biti samo

nemi eho postojanja... lutka... hladna reč...

Da li zaista postoji smisao života, ili smo ga osmislili u nedostatku

hrabrosti da se suočimo sami sa sobom?" 

Uh, vidim, neko je stao na žulj mojoj miloj.... grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr.....

Kako me nerviraju svi oni koji pokusavaju da ugase tračak svetla u

tami... 

Grrrrrrrrrrrrrr!

Danas išla do Kraljevice da vidim taj famozni ski lift koji je zapeo da

gradi naš gradonačelnik - veli, bićemo jedini grad koji ima ski lift usred

grada, praktično nadomak centra.... tamo blato do kolena, staza 

nedovršena, a stari hrastovi koji su krasili brdo poseceni, sada samo 

njihovi visoki panjevi štrče ka sivom nebu, kao čudne sene nekih

divova čiji nemi vrisak izaziva bol... Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!

Boli me koleno, dobila sam upalu meniskusa, zbog jednog gadnog

trna koji sam zaradila kada sam pala! Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!

Napolju je hladno, sneg se delom otopio, stvorio kaljuge, vozači

automobila kao da voze krmače, namerno ih teraju u to blato, u

te velike prljave bare, i kupaju prolaznike... Brrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!

Ne volim zimu, zbog kratkih dana i dugih noći koje nose depresiju...

Volim Sunce...

A ipak, trudim se svaki dan da  pronađem neku svetlu tačku...

Veliki pozdrav svima. 

Moram da priznam da mi je ovo tada bilo smešno, kako je vreme

prolazilo, i kako su ovakve stvari iz domena nestvarnog lagano

klizile ka domenu tužne i sive stvarnosti, s vremenom je gubilo smisla.

Ipak, ako bi neko da se podseti i da uporedi gde smo bili, a gde smo

sada, neka izvoli:

Inače, jučerašnji dan sam provela u banji, otišla malo da se podsetim

kako izgleda moja bolja polovina... Čudno mi je bilo što mi po prvi

put posle dobrih pet godina u susret nije dotrčala Lajka, stara (punih

četrnaest godina) i

nenormalno verna terijerka... ali, eto nje ( a ja to nisam ni znala,

jer eto, Joca moje zlato, nije hteo da mi kaže da se ne sekiram)

više nema.... 

Pozdravljam vas, i sve vas ljubim.