Kao mala nisam razmišljala o fizičkom izgledu, pretpostavljala
sam da je isti neizmenljiv, prilično nevažan... Nisam razmišljala
o višku kilograma, boji očiju, vitkosti struka... Mislila sam da se ljudi
klasifikuju prema imenu i prezimenu i tome da li su dobri ili nisu...
Živela sam u svom Karate kid svetu, čitala strip "Sonja Karate" i
mislila da ću biti prvak Evrope...
Kraće rečeno, bila sam srećna...
Eh, sad, u pubertet sam upala prerano, u trećem osnovne, nekako malo
pošto je slikana ova fotografija - našla sam se u čudu - rasla sam, rasla,
gojila se, primećivala sam da me ljudi nekako drukčije gledaju... U
8. osnovne izgledala sam ovako:
Ja sam naravno u kariranoj košulji- da razjasnimo nešto, iako po mišljenju
mnogih na ovoj slici izgledam više nego zabrinjavajući i nimalo IN, ja nisam bila
nesrećna zbog svog fizičkog izgleda-to sam postala tek onda kada sam shvatila
da me čak i moji prijatelji ismevaju iza leđa i da su mi "prijatelji" onda kada
im treba pomoć na kontrolnom iz engleskog ili oko lektire, ili već čeka...
Naravno, razočarala sam se... Ceo moj unutrašnji svet koji se temeljio na
vrednosti ljudske duše - srušio se... Osećala sam se kao poslednje g"vno,
prevarena, odbačena, luzer... Jedina nada mi je bila: tamo negde u srednjoj
školi ima dobrih ljudi... Upisala sam srednju školu, zaljubila se... Naravno,
bila sam stidljiva i povučena... raspitivala sam se o tom dečku - on je to
saznao, saznao ko sam ja.... prišao mi je jednog dana na srednjoškolskom
centru i rekao mi je: toliko si ružna da sa tobom ne bi bio ni da mi platiš...
Nadam se da ne moram da objašnjavam koliko me je to duboko povredilo,
kao i činjenica da je ubrzo cela škola saznala to i prepričavala kao vic dana.
Pomislila sam da će problem biti rešen ako počnem da mrzim samu sebe i
ako skinem nekih 30 kg... Stavila sam dušu i telo na muku i godinu dana
kasnije izgledala sam ovako:
Šta se promenilo? Hm... pa, osim mog fizičkog izgleda - ništa.
Sebe nisam poštovala ništa više, samo sam eto bila megahit
ribica za muvanje... U odrazu ogledala i dalje sam bila nesrećna,
jer i dalje nisam bila prihvaćena onako kako sam to želela - kako?
Jednostavno, do ovog momenta sam bila "debeli štreber" a
sada sam bila samo štreber - ergo, i dalje luzer...
Kad ljudi žele da nađu izgovor, onda će ga naći... Čudno.
Elem, bila sam hronično okupirana svojim izgledom, gladna
i umorna...
Onda sam skontala da sam "prijatelj" kada se radi kontrolni iz
latinskog, engleskog, osnova prava, krivičnog prava... bla bla bla...
Stavila sam prst na čelo, i došla do zaključka: iako se moj telesni
izgled promenio, ona duša u meni je ostala ista... zašto to niko
nije primetio? Zašto to nikome nije bilo važno? Zašto i dalje
nisam bila prihvaćena i zašto je moje samoupouzdanje i dalje
na nuli?
Digla sam ruke od drilovanja, stavljanja duše na muku i samoj sebi
rekla: ko me prihvati ovakvu kakva jesam - prihvatiće me u
bilo kom izdanju, bilo kad, bilo gde... i taj neko će mi biti
prijatelj...
Osoba koja je meni draga rekla je: i kolač biramo po izgledu,
kad vidimo kolač koji ružno izgleda, nećemo kazati - gle, u
njemu sigurno ima nečeg dobrog, ajd probaću ga...već ćemo
ga ostaviti, za crne dane, za nuždu... E pa, ja želim da budem
kolač koji se dobro oseća, a ne kolač koji je na oko lep
a u ustima izaziva gorčinu... Ko me prihvata, prihvata, ko neće
ne mora...
Za kraj, evo mene danas, u mom "gestapo" izdanju - verovali ili
ne - srećna sam ( iako sam depresivac, to je posledica nekih
prethodnih vremena )...
Voli vas i ljubi vaša teta Hajper....
P.S Ko nebo ne nosi u sebi, uzalud će ga tražiti po čitavom svemiru...
