Kao mala nisam razmišljala o fizičkom izgledu, pretpostavljala

sam da je isti neizmenljiv, prilično nevažan... Nisam razmišljala

o višku kilograma, boji očiju, vitkosti struka... Mislila sam da se ljudi

klasifikuju prema imenu i prezimenu i tome da li su dobri ili nisu... 

Živela sam u svom Karate kid svetu, čitala strip "Sonja Karate" i

mislila da ću biti prvak Evrope...

Kraće rečeno, bila sam srećna... 

Eh, sad, u pubertet sam upala prerano, u trećem osnovne, nekako malo

pošto je slikana ova fotografija - našla sam se u čudu - rasla sam, rasla,

gojila se, primećivala sam da me ljudi nekako drukčije gledaju... U 

8. osnovne izgledala sam ovako:

Ja sam naravno u kariranoj košulji- da razjasnimo nešto, iako po mišljenju 

mnogih na ovoj slici izgledam više nego zabrinjavajući i nimalo IN, ja nisam bila

nesrećna zbog svog fizičkog izgleda-to sam postala tek onda kada sam shvatila

da me čak i moji prijatelji ismevaju iza leđa i da su mi "prijatelji" onda kada 

im treba pomoć na kontrolnom iz engleskog ili oko lektire, ili već čeka...

Naravno, razočarala sam se... Ceo moj unutrašnji svet koji se temeljio na 

vrednosti ljudske duše - srušio se... Osećala sam se kao poslednje g"vno,

prevarena, odbačena, luzer... Jedina nada mi je bila: tamo negde u srednjoj

školi ima dobrih ljudi... Upisala sam srednju školu, zaljubila se... Naravno, 

bila sam stidljiva i povučena... raspitivala sam se o tom dečku - on je to

saznao, saznao ko sam ja.... prišao mi je jednog dana na srednjoškolskom

centru i rekao mi je: toliko si ružna da sa tobom ne bi bio ni da mi platiš...

Nadam se da ne moram da objašnjavam koliko me je to duboko povredilo,

kao i činjenica da je ubrzo cela škola saznala to i prepričavala kao vic dana.

Pomislila sam da će problem biti rešen ako počnem da mrzim samu sebe i

ako skinem nekih 30 kg... Stavila sam dušu i telo na muku i godinu dana 

kasnije izgledala sam ovako:

Šta se promenilo? Hm... pa, osim mog fizičkog izgleda - ništa.

Sebe nisam poštovala ništa više, samo sam eto bila megahit

ribica za muvanje... U odrazu ogledala i dalje sam bila nesrećna,

jer i dalje nisam bila prihvaćena onako kako sam to želela - kako?

Jednostavno, do ovog momenta sam bila "debeli štreber" a 

sada sam bila samo štreber - ergo, i dalje luzer...

Kad ljudi žele da nađu izgovor, onda će ga naći... Čudno.

Elem, bila sam hronično okupirana svojim izgledom, gladna 

i umorna... 

Onda sam skontala da sam "prijatelj" kada se radi kontrolni iz

latinskog, engleskog, osnova prava, krivičnog prava... bla bla bla...

Stavila sam prst na čelo, i došla do zaključka: iako se moj telesni

izgled promenio, ona duša u meni je ostala ista... zašto to niko 

nije primetio? Zašto to nikome nije bilo važno? Zašto i dalje

nisam bila prihvaćena i zašto je moje samoupouzdanje i dalje

na nuli?

Digla sam ruke od drilovanja, stavljanja duše na muku i samoj sebi

rekla: ko me prihvati ovakvu kakva jesam - prihvatiće me u 

bilo kom izdanju, bilo kad, bilo gde... i taj neko će mi biti

prijatelj...

Osoba koja je meni draga rekla je: i kolač biramo po izgledu,

kad vidimo kolač koji ružno izgleda, nećemo kazati - gle, u 

njemu sigurno ima nečeg dobrog, ajd probaću ga...već ćemo

ga ostaviti, za crne dane, za nuždu... E pa, ja želim da budem

kolač koji se dobro oseća, a ne kolač koji je na oko lep

a u ustima izaziva gorčinu... Ko me prihvata, prihvata, ko neće

ne mora...

Za kraj, evo mene danas, u mom "gestapo" izdanju - verovali ili

ne - srećna sam ( iako sam depresivac, to je posledica nekih

prethodnih vremena )...

Voli vas i ljubi vaša teta Hajper....

P.S Ko nebo ne nosi u sebi, uzalud će ga tražiti po čitavom svemiru...