I dok sam stajala u redu u apoteci, šmrcava, prilično pospana, potpuno siva, među gomilom sebi sličnih, jedino što mi je privlačilo pažnju bio je ovaj šljašteći detalj na jelci koja se šepurila ponosno u uglu zaklanjajući ceo pult.

Nisam preterani ljubitelj novogodišnje atmosfere.... iz nekog samo meni (ne)znanog razloga prolazak pored novogodišnjih štandova uvek izazove suze...(kao da postoji nešto na ovom svetu zbog čega ja ne plačem, pih... e jesam neka... )... možda zato što sav onaj sjaj nikako ne ide u paru sa bedom moje duše... a možda sve to nema nikakve veze sa štandovima, možda je samo ovezano sa činjenicom da je vreme kada se povlači crta... 

Hvala bogu te se nisam opredelila za poziv učiteljice, pa mogu slobodno reći : Deda Mraz me je od malih nogu nervirao... možda zato što sam jedne noći na putu do toaleta zatekla tatu i mamu kako šuškaju oko stare plastične jelke i nameštaju poklone... a možda i zbog brade? Tek, deda mraz mi nikako nije simbol veselja...

Većina ljudi mirno je stajala pored dekoracija u apoteci... potpuno  indiferentno... valjda su imali prečih stvari na umu....

Pokušala sam da izlečim sivilo skitajući ulicama... osamljujući se, povlačeći se u svoje misli... tražeći ko zna šta... pokušavala da se nasmejem na silu... i nije upalilo...

Samo sam se osetila kao klovn....

Da li je suvišno da kažem da nikad nisam volela klovnove, jer su me uvek asocirali na nešto tužno. 

HO HO HO...

ne znam šta sam htela reći... ali sam imala potrebu da to podelim sa vama....

Reka ima neku čudnu moć... i od detinjstva, kad god bih na srcu nosila tugu, prejaku, neizrecivu, spuštala bih se do reke i zagledana u valove nekako bih uspevala da svo to sivilo pretovorim u brod od papira ....odlazio bi daleko sekući talase, a ja bih ga u tišini pozdravila suzom ili setnim osmehom...

Danas sam sišla do reke... sedela na keju, zagledana u beli pesak... uprkos hladnoći nisam mogla odoleti potrebi da bosonoga potrčim po pesku... okretala sam se za sobom gledajući tragove, uživajuću u dodiru svakog zrnceta koje je presijavajući se na oskudnom suncu podsećalo na klasje žita, na detinjstvo, trčanje niz polja, po šinama.... na miris bundeve pomešan sa cimetom i korom mandarine...

Danas mi je više nego ikad bio potreban tvoj zagrljaj... više nego ikad mi je bilo potrebno da sagledaš koliko mi značiš... koliko su raznolike boje koje unosiš u moje sivilo....

I opet sam poželela da pronađem najnežnije reči ovog sveta... a jesam li uspela...

Reci mi da znam.... 

PONEKAD JE TEŠKO 

... 

SAGLEDATI OČIMA ONO ŠTO

SRCE OSEĆA... 

 Neizmerno... svakoga dana... sve više i više...

Zemlja patuljaka...takvo ime samo njoj može pasti na pamet....

Danas sam podetinjila... smejala se... bila sretna.... uživala u svakom trenutku... Onako kako odavno nisam... onako kako mi je baš trebalo...

Slike uvek govore bolje od reči...

Ljubimo vas... :)

Onoj koja ume da rečima tako verno opiše kap rose, dugu koja se u njoj rodi kada se pramičak Sunca uvuče u kristalasti, krhki svet... 

Onoj koja čini da svet dobije drugu boju posmatran kroz prizmu njenih reči....

Onoj na svoj način tako posebnoj, da je osvojila komadić mog srca.... 

Prepoznaće se....

Ljubim te ...

I svako ti dobro želim... 

Javna je tajna da sam sklona suzama... posedujem univerzalnu vestinu da pronađem zrno emotivne prašine, ono koje je uzrok svake suze...

Nema me, nema , pa nestanem... kako to ima običaj da često kaže moj prijatelj.... istina, no , ako postoji dom duše, ako duša uopšte i ima potrebu za vantelesnom vikendicom, ja sam je ovde pronašla, pa tako povremeno naiđem da "pospremim"...

Jednom je jedan filozof kazao: sve je prolazno, samo je prolaznost neprolazna... nije mogao da predvidi mene, ja sam neprolazna na samo sebi svojstven način... moje tuge i razočarenja su neprolazna...  

Juče je bio loš dan... još jedan poraz u nizu... padala je kiša, bilo je hladno... samo sam se obukla, izašla i krenula niz ulicu, prijao mi je osećaj ledene kiše na vrelom licu...osetila sam se,nalik Egziperijevom avijatičaru bogatom zbog te kiše - podsetila me je na Tužnu, na onu njenu čestu uzrečicu: volim da šetam po kiši, jer se tada ne vide suze.... i tuga je dobila drugu boju....

Ušuškala sam se u zagrljaju drugarice, ja ovako ogromna imala sam potrebu da neko zagrljajem oko mene izgradi kineski zid... ne , onaj koji mi je istinski bio potreban nije tu.... ali ono što čini ljubav tako veličanstvenom jeste činjenica da prija u bilo kom obliku, i da je srž njene energije ista... 

I dalje se borim protiv mržnje... ne želim da postanem nalik onima zbog kojih plačem.... bio bi to najveći poraz koji bih ikada doživela....

***

Ono što ovaj siv svet čini vrednim življenja, jesu divni ljudi koje sam imala priliku da upoznam u proteklih mesec dana... u suštini, oni su tako različiti, tako drukčiji, prostorno udaljeni od mene i jedni od drugih... a opet tako isti, zbog onoga što nose u sebi... a nose moj mir... 

Pitam se da li postoje zaista u ovom sivilu "ljudi u koloru" ili ih čarobni prah virtualnog prostora čini takvim... da li virtualni prostor reflektuje našu istinitu dušu, ili je fotošopuje... 

Ne znam, ali prija mi.... 

***

Jutros je  svanuo novi dan... i opet stiže jedan od onih sms-ova: jer sad ovo ono - ti si tužna a ja sretna... i prošlo mi je na blic samo kroz glavu: kap mastila dovoljna je da ovu kristalnu vodu učini mutnom... i rekoh: ne, i ja sam sretna... i čudno, ali izgovorena laž učinila je dobro, zaista sam se osetila sretnom .... Čudno... možda to i nije bila laž....

I za kraj fotka dana iz mog grada:

Naš smisao za reklamu je valjda neprevaziđen...

Ljubim vas.... zbog onoga što nosite u sebi....