Za bezimene

Autor hyperblogger | 13 Dec, 2011

     Jednom će neko pričati priču o meni - možda će je baš početi rečima: Bila jednom ..., ali to neće biti bajka, nije to priča "za laku noć", koja se priča malenim anđelima sa pletenicama, ušuškanim u roze izmaglicu blaženog neznanja. Neće je slušati tilani baldahini, ljubičice sa svilenih plahti, ni plišane igračke razrogačenih očiju.

    Pričaće je ipak jednom neko - možda ti? Ne, neko drugi, neko sasvim treći, u polutami zadimljene kafane, tamo gde sva nadanja i snovi postaju aveti utopljene u alkoholu, tek tupi odsjaj u oku nedosanjanih sanjara i samoživih polubića koje mrsko nazivamo pijancima.

    Možda će me nazvati mojim imenom, a možda mi tada više ni ime neće znati, jer svaki će me Homer nazvati imenom svoga bola, svog boga i greha: Milica, Milena, Danica... možda Ana ili Zorica? Pticama selicama se ne pamte imena.

    Šta će pripovedati? 

    Da sam lutala, glavom po oblacima, u loše dane po blatu na kolenima, da sam grešila, nizala greh za grehom i lažnu nadu jednu za drugom. 

    Rećiće: Ponekad bi sedela pogleda uprtog u čašu vermuta, ispijajući jedan za drugim, dok ne otupi... o, kako je dobar osećaj da se sav bol ugasi, kada leži nemoćan kao zgažena zver na izdisaju, nesposobna da grize, da razdire svojim zubima.

    Volela je - ne često, ali dovoljno jako da se  pomeri gora. Pogrešne? Možda i prave, ali ne za nju - za druge, uvek za neke druge.

    Umela je da čeka,  čak i onda kada čekanje nije više imalo smisao nikome, pa ni samom bolu koji ju je razdirao i terao od nemila do nedraga - a tako je glup osećaj u mučitelja kada zna da mučeni više ne mari.

    A onda, jednom, nije umrla stvarno, nije otišla u zoru, ni sumrak. Samo je usnula, a deo nje više se nikada nije probudio. Nestao je, ugasnuo kao plamičak na noćnom vetru. Sa njim je nestao i onaj tužni sjaj u njenim očima, i smeh, trapavi pokušaji da se umili, bude prihvaćena, shvaćena, nečija...

    Ostala je samo prazna ljuštura, bledi lik u crnom.

    Šta je bilo sa njom? - možda će upitati neko.

    Ko će to znati, možda je otišla, a možda još živi tu, među nama, neviđena, nevidljiva. Možda je to naša zaboravljena sestra, prijateljica...

    Možda shvatićeš i ti, ali to tada više neće biti važno.

     


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

5 Komentari & 0 Trekbekovi od "Za bezimene"

    O,kako ja volim da citam tvoja pisanja...
    I svaki put me obraduje kad te vidim ovde,ali se ne radujem uvek izborom tvoje teme.
    Tuge prolaze.

    Nedostajala si mi sinoc.
    U jednoj blogerskoj knjizi,trbala si biti i ti.Pozdrav!

    Autor stepskivuk 13 Dec 2011, 15:04

    Mala, nedostajala si nam! Apsolutno se slažem sa stepskim, trebala si biti s nama!

    Autor sanjarenja56 13 Dec 2011, 15:35

    gde si bre do sada?

    Autor marcotespi alijas marcoantonie 13 Dec 2011, 16:02

    Za malo završih komentar i računar se isključi. I tako pojedine "pametne" misli često završe nerečene. A možda sam samo pet minuta pisala neke gluposti, pa je sama mašina odlučila da se ne brukam puštajući određeni broj ljudi da pročita moje besmislene reči.
    Nego, šta ti htedoh reći: razumem te skoro u potpunosti. I sama sam dugo bila u danima otupelosti. Svakome se verovatno svoja tuga čini najveća. I onda doživiš nešto što ti pomeri granice, izmeni mišljenja i navike kako se nikad nisi nadao. I počneš ustajati sa mišlju kako si zahvalan za još jedan pružen dan i zatvoriš vrata za sobom pokušavajući da izvućeš ono najbolje iz njega.
    Gomila gluposti možeš slobodno reći. Ali barem jedna pametna poruka: piši češće!

    Autor biljana 13 Dec 2011, 17:25

    divno je čitati te ponovo... ali...
    izadji iz te gorke crne rupe - lepši život i ostvareni sni su iza ćoška!
    prijatno!

    Autor domacica 13 Dec 2011, 18:50
Dodaj komentar





Zapamti me