Eh, vratila sam se sa još jednog časa vožnje bajsa.. ovaj je bio daleko

uspešniji nego prethodni... i konačno su mi stigle fotografije sa dodele 

diploma! Jeeeeeeee!

Gornja slika je neuspeo pokušaj da se istovremeno i nasmejem i kažem 

hvala....  Nije mi baš pošlo za rukom, ali dobro sad... a evo

i kako izgleda kad se nasmejem... hihihih... meni pomalo smešna ova

slika jer izgleda kao da sam pošla da izravnam račune...  

Evo i nerazdvojne ekipe sa predavanja...

A evo i cele ekipe... doduše, mnogih mojih kolega nema, zbog omaške 

administracije, ali... biće dana.

Ljubim vas sve! 

Poštar retko kada zakuca na moja vrata. Nekada sam vodila redovnu

prepisku, imam čitavu kutiju pisama koje čuvam, a onda, nekako je slanje

pisama izašlo iz mode. Ostala su sama sećanja. 

Iz istog razloga, kada poštar zakuca na moja vrata to je nekako uvek poseban

ritual... lagano prišunjavanje do špijunke, obavezno, šta li ovaj sada hoće,

mora da je opet promašio zgradu... 

Danas je poštar zakucao, nije promašio adresu i na moje veliko iznenađenje

u rukama je držao paket za mene... Hm... Ime poznato, prezime...

nisam sigurna... pitam se šta li je sad ovo... Generalno, ne

volim iznenađenja... nestrpljivo grabim noz za pisma, seckam...

U koverti, strpljivo, brižljivo, pedantno, onako kao u filmovima,

upakovan poklon... hm... Nestrpljenju nikada kraja... ipak,

obuzdavam se... nastavljam sa temeljnim seckanjem...

i konačno... pred mojim očima ukazalo se ovo:

Na poleđini ispisana poruka za virtualnog učitelja... tj. mene...

i pisamce.. ona mala, pisamca...  

Sadržaj pisamca sačuvaću za sebe... a vama i Pinokio na

znanje sledeće:

ne pamtim kad me je neko tako iznenadio...  nemojte me

shvatiti pogrešno, nisam materijalista... u pitanju je sama ideja,

reč, prijatna reč... kao da sam na poklon dobila delić duše, i 

da će sada uvek biti tu uz mene,  tu da me posmatra, da me

čuva... uspomenu, nalik utočištu koje ću moći da posetim

kada poželim, kada mi se prohte, kada osetim potrebu za snagom.

Parče pozitivne energije, za moj raj na zemlji... i kao takvo, zna

se koje će mu mesto pripasti, uz moje uzglavlje... 

Pinokio, na trenutak sam se zapitala čime sam zaslužila nešto

ovako lepo... i došla do zaključka da ti sada dugujem puno, 

zbog osmeha i topline koju si izazvala... Hvala ti puno.

Ljubim te! 

A evo i mog skromnog pokušaja da ti pokažem koliko mi je

drago:

Mislila sam da nikada neću uspeti da naučim... ni za 100 godina.

Ali, eto... ipak se desilo. Potklonice me bole, laktovi još više, ali

ipak osmeh ne skidam sa lica... Baš sam kao malo dete.

Isprva, nisam htela da siđem ispred zgrade, jer me je bilo sramota.

Ali, sestra me baš i nije pitala da li mi se ide ili ne... Polazi...

Ajd... pođem ja... prvi put, drugi put... hm... 100. put... 

Ljudi prolaze... ja normalno sva crvena od sramote... kad su 

komšijski klinci počeli da dobacuju sa terase: Hahaha! Ne zna

da vozi bicikl! - malo mi je falilo da pobegnem plačući...

No, sestra mi reče: ma nemoj? gde si pošla... kukavice jedna...

Ćuti tu i guraj. Jednom ćeš morati da ukapiraš!

I evo tog momenta zabeleženog na smiku... Pa pogledajte i sami,

nije da sam spremna za Tur d Frans... ali eto... ipak je početak!

Ljubim vas. 

Jednom sam pitala svog druga šta misli o španskim serijama... Rekao mi

je: Ma, serije ko serije.. ono što mene najviše nervira je činjenica da u 

svakoj španskoj seriji glavni zaplet nastaje kada Rikardo shvati da je 

sam sebi otac... LOL!

E, sad, nije mi palo na pamet da bi neko mogao išta slično da tvrdi u

realnom životu, no ima nas raznih.

Elem, gotovo svim stanovnicima brdovitog Balkana zajednička je želja

da se na sve moguće načine izbegne služenje vojnog roka... i ako ćemo

iskreno, Balkanci su veštinu izbegavanja doveli do savršenstva... 

uostalom, uverite se i sami.

A ja odoh da iskopam film No country for old men ( iliti: Nema 

zemlje za starce kako ga mi prevedosmo )...ako snimak bude ok

podeliću ga sa vama.

Pozdrav svima.

P.s zvala sam fotografa Ljupka, no kako je danas ministar vera

rešio da protegne nogice do našeg dragog grada, moraću da ih pričekam

do sutra, jer ako političari išta vole, onda vole da se sklikaju. 

Čekajući da mi fotograf javi da je završio sa mojim

slikama ( a pošto je fotograf slobodni strelac, ume to i

da potraje ) rekoh daj malo da se opustim i da potražim

po netu slike glumaca iz perioda kada su bili samo obični

smrtnici ( čitaj: deca ). 

Ovaj, ne znam šta vi mislite, ali ako mene pitate, ja se krstim.

Elem, pošto su mi svi probili uši pričom o filmu Jumper iliti

Skakač, nabavila sam ga, pa baš da pogledam valja li ili su

samo kao i uvek podigli previše buke ni oko čega.

A noćas... Oskaaaaaaaaaar... glamur, crveni tepih... 

jedva čekam.

Ljub za sve!