Prvi deo: http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/06/27/ispovest-vojnika

Drugi deo:http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2

K., 17. februar 1949. 

Ima gradova čije se ulice čine kao da su isklesane u nevidljivim stenama, kao da su lavirint koji od prolaznikovih očiju skriva put koji traži. Lutajući ulicama jedne takve varoši u žurbi i sa namerom da što pre izvršim povereni zadatak naišao sam na čudnu kafanu. Krov - nakrivljen, obrasao delom mahovinom, crn i vidi se nemali broj puta krpljen i prepravljan, izgledao je kao da je otet sa druge kuće i donet tu da bi čuvao posustale zidove koje je, pritiskao ne samo teret decenija koje su prohujale, već i silne tajne izgovorene unutar njih. Čine se da su ga te tajne grizle iznutra, uporno kao kakav crv, preteći da ih uruše... kao da su imale moć da rastaču materijal od koga su sačinjeni, da ga čine prašinom pod vetrom prolaznosti. Bio sam uveren, stojeći pred njom, da je neko izrekao kaznu zidovima i da je kazna glasila: neka imaju uši, ali ne i usta koja bi im omogućila da olakšaju dušu...

Prozori su bili maleni, po 4 okana ne većih od dlana činilo je svaki. Vrata uska i visoka, boje sagorelog mahagonija, okovana u uglovima železnim nitnama.

No, uprkos neuglednoj spoljašnosti pozivala je da uđem unutra, ljubazno, uporno, kao kakva starica na pijaci koja nudi buket poljskog cveća još obasut rosom sa suzama u očima u nadi da ćete ga kupiti...

Nisam mogao odoleti...  

Svetlo je bilo prigušeno, stolice uredno raspoređene oko oveštalih stolova identične boje kao i vrata, uglačanih. Peć, na sredini severnog zida, širila je toplotu u talasima.  Nekoliko u gvožđe okovanih lampi tinjalo je. Gosti, njih pet, sedelo je u uglovima. U malom udubljenju uz peć, na tronošcu sedeo je starac...činilo se da je usnuo, no zapravo je netremice pratio svaki moj korak, spreman da stane uz mene u trenu kada izgovorim prvu reč.

Seo sam uz samu peć, okrenuvši tako leđa svima i prepustio se talasima toplote. Žar se presijavao u bezbroj nijansi žute i narandžaste boje. Konobar se kao senka prišunjao, saslušao moju narudžbinu i nestao u polumraku.

Gotovo da nisam ni primetio da, ne samo da je narudžbina doneta, već i da dobrih pola sata mehanički ispijam vreli čaj. Posmatrao me je... krajičkom oka uhvatio sam njegov pogled,ne kao ostale goste... uporno, i činilo mi se kao iznutra, u sebi vodi razgovor, da neprestano vlaži nepca kako se slučajno jezik ne bi zaverenički prilepio u trenu kada mu se budem obratio... lomio je tanke prste, stiskajući povremeno zglobove tako snažno da bi pobeleli. Tanka seda brada uokviravala je njegovo ispijeno lice - bio je otelotvorenje zidova koji su ga okruživali.

- Neobično hladan dan - progovorio sam tek da načnem razgovor. 

Za trenutak je zastao zbunjen, uprkos svim onim pripremama, trepnuvši par puta kapcima koji su skrivali kao antracit crne oči. 

Već sam pomislio da će nastaviti da ćuti,  kada je stidljivo progovorio:

- Takve su sve zime u ovom kraju... zapravo, čini se da proleća ovde nikada i nema. Nekada nije bilo tako - kazao je dok je sasvim lagano primicao tronožac, kao da klizi po ledu - nekada su bila ovo najlepša proleća... a onda se sve promenilo.

- Promenilo? - zapitao sam osećajući lavinu reči i priča koja nailazi... gosti u uglu su se gurkali laktovima, kao po dogovoru, kao da im je priča već poznata... a možda i kao da su dugo čekali da je čuju.

-  Gore, kad kreneš ovim putem pravo u brda, između ona dva najveća, gotovo crna, stisnut je mali gaj. U sumrak utone u maglu, čudnu, tako gustu da ti se čini da je rukama možeš uhvatiti i staviti u nedra - ona se ne rađa ni na nebu ni na zemlji, jednostavno je tu, uvek  u isto vreme. Ko je u tom trenu kada se ona rodi u šumi, do jutra neće moći da se vrati, ma koliko dobro poznavao put.

- Primetio sam ta brda, no ne shvatam kako su povezana sa promenom? 

Nasmešio se. Svaka bora zračila je nekim misterioznim sjajem, svaka pora lica bila je mali osmeh ispunjen tugom. 

- Strpi se, doćiću i do toga. Bila je jedared neka lepa devojka , neki kažu da se zvala Jasna, neki Danica... vreme joj je dalo puno imena, ja je nazivam Lepa, jer joj po lepoti nije bilo ravne ne samo u ovom kraju, već i dalje... pričale su se o njoj priče... i priča je stigla do nekog bogataša, Turčina... došao je da je vidi i videvši kako je lepa, nije pitao za novce, nudio je dukata dva puta koliko je teška, i posede... samo da je kući vodi. Otac je pristao, iako je devojka molila i preklinjala , njegova je bila poslednja. Zatvorio ju je u sobu, postavio braću da je čuvaju dan i noć dok ne dođe vreme. Kopnila je, plačući neprestano... 

Jedne noći vrata su ostala otključana, braća zaspala... uspela je da se iskrade iz kuće i pobegla je u ta brda, nikada se nije vratila. Tražili su je... Turčin je poslao svoje momke da je traže, jer se osramotio grdno, al nije je bilo, kao da se zemlja otvorila i primila je u svoje ruke. 

Prokleo ju je... najstrašnijim kletvama koje je nebo čulo.
Otud su ostali tragovi za njom kada je bežala - i dan danas gde je kročila bežeći gola je zemlja... ni travke nema, a magla ... kažu da je to njena duša koja luta. Na samom rubu šume je mali izvor, njegova voda leči... kažu da su to njene suze.

Proklela je, kažu priče i ona njega - da doveka bude sam, nesretan, napušten... da vreme za njega stane, dok za sve ostale prolazi...   Kažu i da ga čeka, da zakorači u šumu i da će tada sve prestati... i magla i ovo grdno vreme. 

- Lekovit izvor - nasmejah se već sumnjičavo... a šta leči?

- Dušu.Svi će ti kazati da je voda gorka, ali svako će ti pričati drugu priču o tome šta je osetio...

- Šta ste osetili vi? 

Zaćutao je, ustao sakrivajući svoj tronožac u udubinu zida.... okrenuo leđa, i preko ramena tiho rekao: nikada nisam pio vodu sa tog izvora, niti sam kročio u tu šumu...

Bio sam zbunjen... o nastavku razgovora nije bilo ni reči...

Po nekoj tihoj komandi ostavio sam novac na stolu, i izašao. Lutao sam još neko vreme po lavirintu dovršavajući obaveze. Izdaleka sam u sumrak video maglu između ona dva brda... ili mi se možda samo pod utiskom reči učinilo da je vidim. Razmišljao sam da li da krenem stazom... da posetim izvor, ali pisak voza me je odgovorio od pomisli. 

U K. sam stigao oko 21h. Ostavio sam u uredu dokumenta, upisao u dnevnik izvršenje zadatka i krenuo ka svojoj sobi. Na moje čuđenje svetlo je bilo upaljeno, odgurnuo sam vrata i zatekao J. kako sedi na stolici do kreveta.

- Pa gde si ti ceo dan , boga mu!

- Zadržao sam se... ona varoš kao da je lavirint, a ne varoš.

- Jel ti pobegao voz, šta je bilo? Imao si problema.... Mah, da si se barem javio. Ja izmislio kod starešine da si se javio i da ti je pobegao voz. 

- Kako pobegao, pa došao sam... samo dva voza i ima, jutarnji i večernji, da mi je pobegao kako bi došao?

- Ama ti si se trebao vratiti istog dana, šta je s tobom čoveče? Znaš li ti koji je danas dan?

- 16. februar... ta nisam lud!

Gledao me je kao skamenjen...  pročavao je svaku crtu moga lica...a onda je iznenada počeo da se smeje...

- Umalo me nisi prevario, a tren pomislih da si ozbiljan. Ostavio sam ti poklon na komodi, ajde idem. I upamti šta sam ti rekao za starešinu.

Gledao sam novine koje je ostavio J. ostavio na stočiću,stajao je datum: 17. februar 1949.

Kao oduzet sedeo sam u tišini, držeću u rukama očekivano pismo koje je bilo ugurano u novinu, za svaki slučaj, da ostane skriveno od radoznalih očiju. Dlanovi su se znojili. 

Zasekao sam nožem tvrdu kovertu... u glavi mi je bio čitav roj misli...

(Nastaviće se ) 

Da smo kreativan narod, sklon dovitljivim rešenjima, krpljenju ( ili kako bi to čuveni herr Žika kazao: skarabuženju ) u to nikada nisam sumnjala... naučio nas je život... no, ponekad se i ja iznenadim :) . Ako pogledate sliku gore malo bolje, doćićete do zaključka da je bajs privezan polovinom "lisica"... da, da... lisica. Hm, zašto li je jadni bajs uhapšen? Ko će ga znati, možda je bio sklon preteranom švrljanju, a možda je na primenu lisica uticala i aktuelna situacija. Ko će ga znati. U svakom slučaju, danas u 10.43 h na zaječarskom skveru uhapšen je bajs, kasnije je sproveden na informativni razgovor, dalje informacije o njegovoj sudbini nisu dostupne.

Inače, u proteklih nekoliko dana osećam se kao neispisana tabla... a u takvim prilikama imam samo jedan lek: neprekidno gledanje filmova što je različitijih žanrova moguće... tako proverih znanje iz filmova: LOTR 1,2,3; Pirati sa Kariba 1,2,3; Horton, Ratatuj, Sedmi pečat... Nacionalno blago 1,2... stigoh da u pauzi između downloadovanja bacim čak oko i na Džonija Ingliša, ali... avaj... umalo ne premreh od dosade, pa se spasih negledanjem. Naravno, u tim fazama obično nastrada i Noć u muzeju ( možda će neko reći: nije neki film, ali nekako opušta... )... u program je upao čak i Most za Terabitiju... u jednom trenu osetila sam samo da je mozak primio dovoljnu količinu informacija da poništi sve ono što mi se mota po glavi neko vreme... i isključih se... bum... nema me :)

Posmatrajući fotke došla sam do zaključka da sam krasno štene po imenu Meda pretvorila u prase... podsećanja radi:

Meda na dan useljenja :) 

Koliki je na danasnji dan... Hm. pa još veći :D i još hiperaktivniji ( na gazdaricu )...  

Inače, moja potraga za poslom se nastavlja ...  Skitam, skitam, pitam, pitam... čak počela da primenjujem i predloženi model molbi koji je dostavio naš dragi Laloš ...
Uprkos tome, moj lov na posao još uvek mi se čini ovako izgleda: 

Razmišljam o tome da kupim još jedan ribolovački štap... ko zna, možda to bude od pomoći. 

Inače, najviše me guši to što nikako da odem u jednu od onih mojih skitnji po brdima... ako ne padne kiša, mene zaboli glava ili imam druge obaveze.... i sve nešto tako... no, bože moj, to samo znači da ću kada odskitam, odskitati na duže... i vratiti se još novija. 

Pri kraju, dolazim do zaključka: u nedelji rođendana bloga mi moga osećam se isto kao što sam se osećela i u danima kada sam šunjajući se oko servisa blog.rs lomila oko odluke da li da startujem blog ili ne... baš, baš... dobro, s jednom razlikom: sada imam prijatelje ovde sa kojima mogu da podelim ono što me muči ... hvala vam na tome... i hvala što imate razumevanja za moja lutanja... 

U to ime:

Negde u Zaječaru... 

Uhvatio me je napad filmomanije... pa ću danas progutati barem 9 sati filma... :)

Tek da znate što me nema :D 

Veliki pozdrav... 

Jedna od najvećih noćnih mora svakako jeste prekomerna težina - što zbog čisto estetskih, što zbog zdravstvenih razloga. Prekomerna težina izaziva stres, depresiju, nezadovoljstvo samim sobom, osećaj odbačenosti ( naravno, postoje i izuzeci kojima je sasvim prijatno u njihovoj koži ma šta govorili modni kreatori, svi oni gurui dobrog izgleda :D silni holivudski manekeni... )... no, ono što je svakako najneprijatnije jeste kada uđete u butik i shvatite da ni cipelom za kašike ne možete da se uterate u pantalone koje su vam zapale za oko.

Poseban pritisak čini javnost, ili bolje rečeno estrada, što strana, što domaća... priče svih onih zvezda i zvezdica o tome kako one eto, jedu koliko žele, i u tren oka povrate svoju savršenu težinu...

Na dijeti sam već neko vreme ( special thanks to Ella73, šarmantnoj dami ovog bloga koja me je potakla na takav čin ! ) i do sada sam skinula 6 kg :) , međutim, u jedno bih mogla da se zakunem: jedino što mi omogućava da jedem koliko hoću a očas povratim težinu to su moćne pilule za mršavljenje Photoshop 3 Portable :D ... u protivnom, bez tog divnog preparata :) moram da se odričem onoga što volim :) i strpljivo čekam....

Moram još jedno da priznam: sve ove reklame za turbošlank, 3.2.1 , herbafast i slične napitke i preparate jako me nerviraju. Čine da se osećam kao moron - ono, gojaznima se stalno govori da su gojazni jer se ne kreću, a onda im se servira rešenje koje im omogućava da se ne kreću i dalje a da budu mršavi i tobože zdravi. E do ..... a nervira me i to što u tim reklamam učestvuju zgodni, u teretani nategnuti ljudi kojima zapravo takav preparat uopšte i nije potreban...   bezveze!

Dragi moji blogeri :) pozdravlja vas borac za dobro raspoloženje i manju kilažu :) vaša Hajper :D

Ti znaš da je moja omiljena boja rojal plava, da nosim crno i da me nervira to što mi ljudi često, videći me tako od glave do pete ucrnjenu, prilaze sa namerom da mi izjave saučešće, i to što onda moram da im pojašnjavam da nisam u žalosti... i to što me, kada utvrde da nisam, gledaju kao palu s Marsa, pitajući se zašto u svojoj mladosti oblačim se tako.

Znaš i da sam sklona suzama, da sam za svoje 23 već tuce puta doživela smak sveta, da imam svoje diskusije sa bogom, da sam u konfliktu sa svetom, sama sa sobom... da se u polutami sobe, dok sedim pogleda uperenog ka najmračnijoj tački, raširenih zenica svađam sa podstanarom u glavi koji odbija da se iseli, iako ga već stoti put opominjem da nije platio stanarinu... a on se eto poziva na pravo plodouživanja tog prostora, tu negde , ni sama ne znam gde, ali mislim negde između malog mozga i levog čeonog režnja...

Znaš i da volim prirodu, da nikada nisam jahala, a da ništa ne želim kao to... znaš i da u večitom kalendaru za moj znak stoji da će me ujesti pas, da ću imati ožiljak na telu od metala, da ću imati povredu glave i pasti sa konja... znaš i da su se sva ta proročanstva sem onog sa konjem ostvarila... da nikad nisam pojahala konja ne želeći da čikam sudbinu...da na svakoj saksiji u mojoj sobi uredno stoji ispisano ime tog mog ukućanina, kao da je ljudsko biće... 

Da, poznaješ me, rekao bi neko... a znaš li kako u mojim nozdrvama miriše prva jutarnja kafa, moj jastuk... koje je boje bol koji se rodi tu na šaku pod vratom dok teče moja suza niz obraze, kako svaka vlat mišića u mom telu drhti u noćima kada osećam vakuum u srcu, kada osećam da će se na mene sručiti blatna lavina sa brda koja okružuju ovu moju maglovitu kotlinu... kada čujem kako treperi lišće starog hrasta koji odbrojava svoje dane u ulici 568 koraka udaljenoj od moga stana... Koje je boje ta bol? Znaš li ti?

Znaš li, iako sam za tebe nešto nalik velikom matrixu sa imenom, matičnim brojem i adresom, koliko mi je očajnički potrebno da svoju dušu, pa makar i virtualnu podelim sa tobom?

I gde je sad moj pilot, da nacrta kutiju u kojoj će biti usb kabl za virtualnu dušu? Koja je adresa servera na koji mogu da je uploadujem i darujem je tebi, svetu,nekome, bilo kome... samo da prekine tišina koja me guši.

Izgleda da je rezervisan samo za male prinčeve... za mene i meni nalik rezervisana je nada...