ISPOVEST VOJNIKA vol.3
Autor hyperblogger | 14 Jul, 2008
Drugi deo priče možete pročitati na linku:
P.B, 12. februar 1949. godine
Kažu da ništa nije tako usamljeno kao nebo bez oblaka i ništa tako besmisleno kao oblak bez neba. Kako su njene oči postale moje nebo, tako su dani kada je nisam susretao bili beskrajno besmisleni, jer nisam imao plavetnilo kojim bih mogao ploviti, niti čijim bi se delom mogao osetiti.
Uteha mi je bila pomisao da je tu, blizu mene. U noćima samoće zidovi sobe pokretali su se u ritmu njenog disanja. Sa svakim udisajem osećao sam se kao dete pritisnuto o grudi diva koji ga mrvi svojim zagrljajem - istovremeno tako bolno i tako prijatno osećanje... Sa svakim izdisajem osećao bi se kao dete na železničkoj stanici koje otimaju iz ruku tetke koja je postala njegovom ljubimicom osvojivši svu njegovu ljubav...
No, kad sam daleko, pa makar to značilo i samo par kilometara, sve je bilo drukčije...
P.B je mala varoš u kojoj svi dišu po određenom rasporedu - barem se tako meni čini na osnovu susreta sa stanovnicima koji na momente ostavljaju utisak kao da nisu sa ovog sveta... u ovoj varoši svako zna ko i kakve probleme ima, koliko kašika ima u kući, ko šta pokušava da sakrije od drugih... čiji je dalji rođak imao problema u porodici, ili lošu naviku da kasno i u pratnji društva sumnjivog morala dolazi kući... čiji je čukunded posegao za tuđim, pa sad đavo merka priliku da oduži dug... Ova varoš spolja ne pokazuje znake živosti, čak se ni zavese ne pomeraju kada ko prati prolaznika koji ide niz ulicu pogledom... ali, iznutra je vrilo, kao u mravinjaku.
Namrznuo sam P.B iz dubine duše od prvog momenta, jer mi se učinila lažnom, aveti stvarne varoši... i zasigurno bih poludeo da mi kao saradnik na izvršenju zadatka nije dodeljen J. Takvi kao što je on ne sreću se često. Razlika između njegove spoljašnjosti i unutrašnjosti bila je drastična kao i u slučaju ove varoši u kojoj smo provodili dane. Plav, vitak, a ipak jedrog lica, podsećao je na liniju - i svako ko bi ga pogledao bio je spreman da se opkladi da će se prelomiti nadvoje sa prvim daškom vetra, ali planina koja se krila u unutrašnjosti zaustavljala je i najbesnije oluje i prkosila je životu postojano, kao da stoji van vremena. Valjda upravo zato što je takav uspevao je da se uklopi svugde, pa i ovde, i valjda je zato ostavljao utisak da je otelotvorenje života. Mislim da je svu snagu povukao iz tla na kome je rođen, da je pustio korenje i isisao sve njene sokove...
Svakom problemu pristupao je sa namerom da ga reši i ubeđenjem da će u tome uspeti, zato kada sam mu pre pet dana kazao šta me muči i šta za mene predstavlja zagonetku bez rešenja umalo nije presvisnuo od smeha. No, kada je shvatio da me njegov osmeh vređa pribrao se i oštro progovorio: No, tako neće moći... nešto se mora preduzeti, prepusti to meni. Znam ja šta ću i kako... i više nije progovorio ni reči o tome. Toliko je bio uporan u svom ćutanju,da sam pomislio da je sve to bio samo san, da mu se nisam ni poverio.
A onda je prekjuče, za ručkom, hladno kao da ne nastavlja razgovor od pre tri dana kazao: Napiši pismo, i već prekosutra biće u njenim rukama - našao sam način da ne dospe ni u čije do njene ruke... samo nemoj pisati roman, da ne bude preveliko... i budi uveren, niko ga sem nje neće čitati... Šta si se ukočio tako? Boga mu, nekad ne znam šta da mislim o tebi...ta razumem ja sve... i vidi da bude gotovo do jutra.
A onda je iznova zaćutao, zadubio se u novine i nastavio da komentariše o poskupljenjima i novim uredbama vlade... Odista čudan čovek.
Mislim da sam promenio barem desetak boja - od uzbuđenja, od straha da neće uspeti, da će uspeti, da će se smejati, od pomisli da će biti oduševljena... Kako su se smenjivale misli od pesimističnih ka optimističnim.. tako sam i ja menjao boje. I ta promena me je plašila, ranije sam bio bezbrižan, lakomislen... opušten... a sada, sada kao da nisam svoj.
Pohitao sam ka sobi, bacio se na sto...malo je reći da sam posle svake ispisane strane istu iščitavao na glas, i zamišljao reakcije, a onda je cepao... i tako iznova i iznova... A mislio sam da će mi pet minuta biti dovoljno da sročim što imam, a kako je vreme odmicalo sve mi je realnija delovala misao da neće biti gotovo ne samo do sutra, nego do kraja nedelje. Nikako nisam mogao da odaberem početak: Da li da kažem ljubljena ili draga Paolina... ili samo Paolina?
Popodne je odmaklo, odmicalo je već i veče, a ja ni makac... ni slovo na papiru... već potpuno mahnit i van sebe - nisam mogao da shvatim zašto reči neće da izađu, kad znam da su tu.
Već je prošla i ponoć... legao sam u krevet, podbočio se i krenuo odsutno da na listu hartije crtam ružu... ispisivao sam stih za stihom, nepovezane misli:
"Otkad te videh prvi put,
poželeh da sam vetar,
da snevam u tvojoj kosi,
šapćem ti nežne reči...
Otkad te videh prvi put,
tražio sam ime za te-
po noći među zvezdama,
u polju među ružama...
Otkad te videh prvi put,
ja nisam čovek nego sen.
Ja na ničijoj sam zemlji...
Oblak sam što nema nebo.
Otkad te videh prvi put,
znao sam ime je tvoje :
Ljubav- jedina, večna...
i zbog tebe i živim..."
A.K.
Pregledavao sam iznova napisano, i nisam bio zadovoljan, ali dotkuklo bi me da iscepam još jednu stranicu u nizu.... Ostaviću je tu u koverti, neka prenoći, za sreću - pomislio sam... pa ću u zoru nastaviti kada se probudim.
***
Kada sam se probudio, osećao sam neki nemir, pogledao sam na sat - prošlo je 6h... pružio sam ruku ka noćnom ormariću, uzeo pismo, pero u ruku ... to nije bilo moje pismo, već poruka od J.: "Pesniče, ja po hitnoj komandi otišao za K. Sofija će se danas videti sa Paulinom, i u knjizi koju je od nje pozajmila da bi tobože prepisala neke stihove umetnuće ovo tvoje pismo. A ti, dovrši danas onaj popis, pa sutra vozom... J."
Seo sam na ivicu kreveta, i dlanovima pritisnuo čelo... Osećao sam de će svakog časa eksplodirati. Nije bilo načina da to sprečim, Sofija će ga verovatno sačekati na stanici, i da pozovem komandu, ko zna hoću li ga naći na vreme... rekao sam sebi, ovo je kraj, posle onih stihova, neće biti ničega...
Ceo dan proveo sam u magnovenju, i sutra kada sam stigao u K. odmah sam J. kazao da to nije bilo pravo pismo. Rekao je samo: "Kasno, juče joj je dato. Ko zna zašto je dobro to što je sudbina umešala svoje prste. Čekaj i videćemo. A sad, raditi se mora." - i pohitao je...
Još uvek čekam. Sa strepnjom u srcu...
( Nastaviće se...)
