ISPOVEST VOJNIKA
Autor hyperblogger | 27 Jun, 2008
S. , 15. marta 1987. godine
U zagušljivoj sobi bolnice varoši S., u krevetu iz koga je i najmanji nabor bio proteran brižnom, ali grubom rukom, ležao je negdašnji vojnik očiju uprtih u rojal plavu emajliranu sekundaru starog džepnog sata. Svaki njen otkucaj mamio je grašku znoja iz umornog tela, jer podsećao ga je na pustinju, na zrnca peska koja bestidno bruse planine i milijardu puta veće od sebe; na zrnca peska koja nečujno i neumitno protiču kroz tanani grlić peščanika ostavljajući za sobom prazninu.
Upravo tako, nečujno i neumitno, isticao je iz njega život, osećao je to, ali nije bilo ruke koja bi u poslednjem trenu, u milisekundi dok poslednje zrnce peska hrli ka maloj pustinji, okrenula peščanik i magično produžila postojanje kroz tu igru.
Peščanik... podsetio ga je na nju, jer bio je to prvi njegov poklon njoj. Govorila je stalno da broji svaki sekund koji protekne između dva njihova susreta, i da joj tako vreme brže protiče...
Čudno je kako ljudi osete potrebu za ispovešću upravo u tim trenucima, potrebu da "urade pravu stvar". Pekla ga je savest dok je krajičkom oka posmatrao priliku sklupčanu na neudobnoj stolici, ali morao joj je reći, nije mogao to poneti sa sobom. Ona je jaka, znaće da kako da se nosi sa tim, baš kao i sve žene njenog kova.
Njegova ruka tiho je zaplovila ka njoj, kao brod koji putuje preko talasa van vremena. Položio ju je na njeno koleno, znao je da će se kroz desetak sekundi probuditi, tako ju je budio već 34 godina. Protrljala je sanjive oči - uvek su ga podsećale na različak.
Sačekao je još tren i kazao: "Slušaj me i ne prekidaj nit...."
***
K.,15.decembra 1948. godine
"Radovao sam se putovanjima vozom, i tada u svojih dvadeset i nešto, na svaku promenu mesta boravka gledao sam kao na blagoslov sa neba. Nisam žalio za mestima koje sam ostavljao za sobom, već sam se radovao novim... zato sam razdraganog srca kročio na peron.
Malo mesto, no i pored toga gužva na stanici je bila neverovatna.No, to nije bila gužva nalik ovima danas - svako je znao svoje mesto i putanju u tom žamoru.
Huknuo sam u dlanove, navukao pletene rukavice i zaputio se ka izlazu. Nikada do sada nisam bio u ovom mestu, ali saputnik iz voza do tančina mi je objasnio put: kada izađeš sa stanice, samo prati kaldrmisani put sve do berbernice, a onda desno, pa samo pravo do kuće sa žute kuće sa verandom koja u dvorištu ima stari dud - nećeš promašiti, taj dud je tu ceo vek, ogroman je. Eh, posle te kuće, skrenućeš levo, pa kroz drvored lipa, i eto te.
Lagano sam koračao, sneg je provejavao, ali uprkos hladnoći bilo je prijatno. Kada sam ugledao berbernicu i berberina ( koga mi je saputnik potanko opisao - "vitak, prav kao strela, sa sedim zaliscima i kao noć crnim očima, ozbiljna lica... ") nasmejao sam se. Zaista, opis je vredeo više nego fotografija.
Zastao sam da se obrijem. Berberin je radio tiho i vešto. Tu i tamo poslovično bi proćaskao kada bih ga upitao nešto. Posmatrao sam njegove oči, i ni u jednom trenutku nisam uspeo da shvatim o čemu trenutno razmišlja. Niti jedan trzaj zenice, ili pokret obrva nije odao tajnu.
U prostoriji do, bez vrata, uz malu gusanu peć sedeo je pomoćnik. Kuvao je crni čaj sa dodatkom jasminovih latica... Prijatan miris stopio se sa mirisom kolonjske vode. Zategnuvši mi revere i nehajno početkavši ramena rekao je: "Gotovo. Dođite opet."
Nasmešio sam se i izašao neznajući da je berberin uzevši šolju čaja dugo gledao zamnom kroz izlog skupivši oči, pomalo namršteno, pomalo zabrinuto... neznajući da je iste večeri pričao o meni za stolom svoga prijatelja i da se vest o meni lagano proširila kroz varoš.
***
Koračavši dalje video sam izdaleka kuću sa verandom. Ubrzavao sam korak žureći da što pre stignem i prijavim se nadređenom. U susret mi je išao stari, pomalo pohabani fijaker - sam prizor vratio me je u dane dečaštva, u godine pre rata - kada su imućni trgovci u takvim fijakerima u popodnevnim satima prolazili ulicama moga grada.
Iz njega je izašao omalen čovek, širokih, čvrstih ramena, snažan iako već u godinama, kao lan plave kose, sa prosedim brkovima. Sledila ga je vitka, visoka devojka, u dugoj bež suknji visokog struka, sa malenim čizmicama - onim što imaju nitnice se strane, u kaputu ukrašenom krznom na rukavima i okovratniku, sa tamno plavom košuljom sa visokim okovratnikom.
Oko vrata, preko košulje, imala je ogrlicu nalik onim mletačkim, okovanim u srebro sa čitavom gomilom staklića. Kosa joj je bila čvrsto upletena, a pahuljice su je dodatno krasile. Onako lepa izgledala je kao priviđenje. Stao sam kao u mestu ukopan. Sve to trajalo je nekoliko trena, a meni se i danas čini da je čitava godina prošla od momenta kada sam je prvi put video, do trena kada je kročivši na verandu nestala iza vrata...
Rasejan nastavio sam dalje i potpuno odsutan duhom pozdravio sam nadređenog i primio dužnosti.
Dugo u noć gledao sam u prugu svetlosti koja se pružala duž zida ... nikada do tada nisam bio tako zbunjen..."
(NASTAVIĆE SE)
Drugi deo priče možete pročitati na linku:
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3
Cekam nastavak...sve sluti na divnu pricu.**
Autor principessa78 27 Jun 2008, 19:36