Iz nekog sasvim čudnog razloga kros i kiša su povezani... ne pamtim nijedan kros, od kako sam dete bila da nije bilo kiše... tako je i danas... gomila dece, učitelja tabana po zaječarskom hipodromu ukopavanjući se u blato do članaka... i kao i u vreme kada sam ja bila školarac deca se priteruju na kros na isti način: ko ne dođe dobiće jedinicu i neopravdani izostanak. Meni se čini da jedino što će deca dobiti je prehlada,a mame nervni slom kada im deca onakva dođu kući...

Jedan od razloga što sam se relativno brzo privikla na jesen jesu pečurke - :D gajim veću strast prema njima no Tolkinovi Hobiti.... i moram priznati, uživam ovih dana :)

Vreme sam ubijala gledanjem filmova - jesen me uvek asocira na gledanje gomile filmova... prežvakavala sam Zlatni kompas ( biljche, u pravu si, ukusi su definitivno različiti :D ), Babylon AD, novi Dosije X...  

Sada sam se bacila na prežvakavanje gomile knjiga koju sam dobila na poklon od tetke... cirka 78 naslova koje sam oduvek htela imati ... za početak sam zaglavila sa Žutim dijamantom :), sve mi se čini da će Hese i Stendal biti sledeći... a Dostojevski i Kaneti... sačekaće, boga mi.

Kao i svake jeseni i ove sam opet pokrenula kampanju borbe protiv cigareta... pošto sam više puta pokušavala bezuspešno, sramota me je i da pomenem da opet pokušavam... :( loš karakter, šta da se radi...

Lupam glavu već danima pokušavajući da pronađem materijal o  nemirima u Bugarskoj iz 1995. godine, obećala sam drugarici zbog njenog brata, koji sprema diplomski da ću potražiti... no ispostavilo se da je lakše dati obećanje, no ispuniti ga... tako da, molim vas dragi moji, ko može da pomogne neka mi se javi :D bilo kakav podatak, novinski članak na bugarskom, srpskom ili engleskom jeziku... biću vam veoma zahvalna...

Nedostajete mi puno... ljubim vas i izvinjavam što me nema toliko često... 

Ovo nije priča o princezi koja živi iza sedam gora i sedam mora.... o princezi koja je savršeno lepa i dobra - koju svi hvale i veličaju zbog njene dobre duše... o princezi čije suze, kada plače, tvore bisere, a osmeh bukete ruža...

Ova "princeza" nije savršena... ona je obična, ljudsko biće, bez podrške vila i nadnaravnih sila... 

Živela je ona u visokoj kuli, u svojoj maloj vasioni obasjanoj sjajem zvezda sačinjenih od tuge... osećala je često prazninu koju nije mogla, čak ni nakon najdužih lutanja, da popuni ni pojasni...tražila je odgovor...u dugim minutima ćutnje,kišovitim danima, šareno obojenim nedeljama... i nije ga bilo... sve dok jednom nije usnula san...

Stajao je pred njom, obasjan drukčijom svetlošću... pružao je ruke ka njoj... dvoumila se dugo da li da ga sledi, da dodirne njegove dlanove, bojeći se , neobjašnjivo... strah se mešao sa željom, želja sa nadom, nada ... šta govoriti o nadi....

I napokon, dlanovi su se spojili...ne, nije se pojavila duga, niti je bilo vatrometa... ničeg nadnaravnog... spojili su se u tišini... i ćuteći hodali su zajedno dugo... činilo se čitavu večnost...no, iz te ćutnje rodilo se nešto neočekivano... ona je osetila nešto novo... i činilo joj se kao da se nemi šapat s njegovih usana pretvorio u povetarac i pomilovao je po kosi noseći sa sobom nežnost, mir, ljubav...

Zaplakala je.... posle toliko vremena... i to nije bio plač tuge.... bio je to plač radosti, života... izvukla je svoje dlanove iz njegovih... gledao ju je, na tren zbunjeno... začuđeno.... zavukla ih je u nedra , stajala još tren tiho , a onda je pružila ruke ka njemu. Na dlanovima su stajale crvene krhotine, ono što je preostalo od njenog srca....

Krenula je bujica reči.... odala mu je svoje tajne, one koje su dugo bolele, sklanjajući kamen po kamen sa brane koja je dugo zadržavala njena osećanja, one koja je tako dugo sprečavala da se osmeh pojavi na njenom licu....

Bolelo je.... a opet bilo je tako dobro.... tako prijatno...

Zagrlio ju je... stvorivši svojim zagrljajem oko nje zid, koji štiti od svakog zla, od bola, od tuge, onaj jaži od života i smrti, koji postoji van vremena ...

Vreme je prestalo da postoji.... toplina je ispunila njen svet... 

Ne, ova priča nema hepi end....

Šta se dogodilo sa princezom od krvi i mesa?

Ne želi da kaže... ali, eno je opet na njenoj visokoj kuli, obasjana je svetlošću istih zvezda... sada zna šta izvor one hladnoće... 

Saznanje je učinilo bol prejakim....

Uprkos činjenici da sam uvek bila na glasu kao osoba koja uvek ima nešto da kaže ( šta ćeš :) takav mi horoskop ) ponekad čak i ja ostanem bez teksta.... nije da mi se po glavi ne vrzma mali milion stvari, i nije da je baš svaka od njih potpuno bezidejna... ali, jednostavno ne čini se dovoljno pravom :)

Elem, iz istog razloga rešila sam da ti ono što imam reći, u najkraćem prenesem ovako ( malkice ranije no što treba, no nema veze :D ):

ZA SPECIJALNO IZNENAĐENJE KOJE SMO TI PRIREDILI MOJI DRUGARI : ORLANDO, GEORGE, FREDDIE I BRED :) KLIKNI OĐE, BONA :) 

 (malo strpljenja će ti zasigurno trebati dok pogledaš, no nadam se da će ti goditi i da će te nasmejati )

VELIKI OSMEH NA LICE NAVUCI, DRAGA....

I JOŠ JEDNOM:

SRETAN TI ROĐENDAN :) 

Beše to u jednom gradu.... nije da ne mogu reći kom i nije da ne mogu reći kad, ali hajde... preskočiću ipak, za svaki slučaj, poučena doktorovim iskustvom uvideh da ovo stvarno može svako da pročita....

Elem, okupila se družina kako bi otvorili novi mini golf teren tamo gde nekad bejaše parlog i divlja deponija... a još davnije dane mesto za ašikovanje hajducima... lepo, ne mogu reći da nije.... uređeno, tu i tamo koji vodoskok, mostić, lepo potkresana trava, lepi kandelabri - izazovnih devet rupa za prave golfere... jedini spoj sa ruralnim poreklom lokaliteta: pletena žica , ona koja se obično stavlja na kokošarniku, koja ograđuje sve te lepote... i tako remeti sklad... no, valjda ta žica mora biti tu upravo zbog životinja....

Nije se štedelo kako bi ambijent bio što lepši... pribaviše pauna, da se šeće unaokolo i ulepšava ambijent svojom gracioznošću... pribaviše i plovkice neke papreno skupe i uvozne, da praćakaju u bazenčićima ispunjenim ribicama...

I dođe dan, okupila se svita: tu neki ministar, sasvim nevažnog imena, viši funkcioneri, konzul, ataše... gu-gi-ga bizMismeni, naravno lakonoge lepotice da sve to skupa ulepšaju.... vreme besprekorno... sumrak, pravo vreme za prvi udarac.... i na sve se računalo.... pa dobro, ne baš na sve....

Merak je prvo rešio da pokvari neki šejtan-pas, koji je zalutao i ugledavši pauna pomislio: kakav kraljevski obrok.... na očigled svih gore prisutnih, priskoči ti kerov na pauna, pa drž ne daj.... lepotice u vrisku, gu-gi-ga i funkcioneri tobože u šoku ( a možda i stvarno, jer ipak nisu sebe videli kako izgledaju pri obroku od kafanskog dima valjda... )... priskoči ti spasilac, otera kerova, a ptica prevremeno zaradi bolovanje.... prišivena čeka povratak na posao... pretpostavka veterinara je: pacijent se dobro oporavlja, no usled ozleda postaće meteoropata, sociopata i mnogo još pata pata....

I dobro, ispade od svega šala.... zaputiše se dalje, i gle bazenčeta... u njemu plovkice, vidno iscrpljene, kunjaju, nikako da izađu iz vode već ceo dan.... jest da je to njihov prirodan ambijent, ali ne mariniraju se baš toliko neprekidno čak ni one.... i mozgaše šta im je, mozgaše, kad ispostavi se da je dubina bazenčeta prevelika, voda prehladna: plovke na ivici života i smrti.... I tako primenivši ručni metod vađenja plovaka, povadiše iste iz bazenčića i spasiše im život, uspešno.... tačnije, produžiše, dok ne ogladni ko: ja kerovi, ja neki koji gu-gi-gače...

Nakon svih pehova, smandrljaše nekako otvaranje.... i eno terena, već se oko njega okupljaju oni koje bi u godišnjaku Itona označili nekada titulom: Sine NOBilitate  ... a čiji su predaci svi od reda Škoti-Brđani, pa im je time ovaj sport porodični ponos.... svaka opaska povezana sa sličnošću golf štapa i motike i povezivanje pak iste sa njihovim predacima je naravno čista pakost....

I tako , pitam se ja... sasvim slučajno kuda ide ovaj svet... ne znam... a bolje i da ne znam, kako je krenulo...  

Ima trenutaka kada se svaka reč čini malom, svaki gest nedovoljnim.... kada provodim sate pokušavajući da osmislim savršeno iznenađenje za tebe, savršeno domišljat način da ti stavim do znanja, iako verujem da znaš, šta osećam prema tebi....

Neko će reći nisu potrebne reči.... jest.... i u pravu će biti, ali ovo... ovo je moje lično takmičenje u pokušaju da otkrijem koliko veliki osmeh mogu razvući na tvom licu, a da te pri tome ne dodirnem rukom ili usnama.... 

Nasmeši se, makar samo malkice,  kada na tvom displeju zasvetli ova poruka.... i moj dan će biti lepši...

Da li umeš da proričeš sudbinu gledanjem u dlan? 

Ne umeš?

Ma jesi li siguran? 

Pogledaj moj dlan i pokušaj....