Ponekad dođu trenuci, kao ovaj sada, kada svim srcem želim da neko tamo pretoči svu moju bol u note, i samo za mene, na klaviru, u polutami odsvira moju tugu, pa makar me to ubilo. Poželim da iz jagodica poteče krv, kroz vazduh, po belim dirkama....
Često plačem, jer osećam da taj neko nikada nećeš biti ti.
Još češće se nadam da grešim.
Badnje je veče, tišina je tako glasna.
Bojim se umreću od želje da me voliš, a da ti nikada nećeš razumeti, nikada nećeš znati, koliko si bio važan i velik u mom malenom životu.
Jednom će neko pričati priču o meni - možda će je baš početi rečima: Bila jednom ..., ali to neće biti bajka, nije to priča "za laku noć", koja se priča malenim anđelima sa pletenicama, ušuškanim u roze izmaglicu blaženog neznanja. Neće je slušati tilani baldahini, ljubičice sa svilenih plahti, ni plišane igračke razrogačenih očiju.
Pričaće je ipak jednom neko - možda ti? Ne, neko drugi, neko sasvim treći, u polutami zadimljene kafane, tamo gde sva nadanja i snovi postaju aveti utopljene u alkoholu, tek tupi odsjaj u oku nedosanjanih sanjara i samoživih polubića koje mrsko nazivamo pijancima.
Možda će me nazvati mojim imenom, a možda mi tada više ni ime neće znati, jer svaki će me Homer nazvati imenom svoga bola, svog boga i greha: Milica, Milena, Danica... možda Ana ili Zorica? Pticama selicama se ne pamte imena.
Šta će pripovedati?
Da sam lutala, glavom po oblacima, u loše dane po blatu na kolenima, da sam grešila, nizala greh za grehom i lažnu nadu jednu za drugom.
Rećiće: Ponekad bi sedela pogleda uprtog u čašu vermuta, ispijajući jedan za drugim, dok ne otupi... o, kako je dobar osećaj da se sav bol ugasi, kada leži nemoćan kao zgažena zver na izdisaju, nesposobna da grize, da razdire svojim zubima.
Volela je - ne često, ali dovoljno jako da se pomeri gora. Pogrešne? Možda i prave, ali ne za nju - za druge, uvek za neke druge.
Umela je da čeka, čak i onda kada čekanje nije više imalo smisao nikome, pa ni samom bolu koji ju je razdirao i terao od nemila do nedraga - a tako je glup osećaj u mučitelja kada zna da mučeni više ne mari.
A onda, jednom, nije umrla stvarno, nije otišla u zoru, ni sumrak. Samo je usnula, a deo nje više se nikada nije probudio. Nestao je, ugasnuo kao plamičak na noćnom vetru. Sa njim je nestao i onaj tužni sjaj u njenim očima, i smeh, trapavi pokušaji da se umili, bude prihvaćena, shvaćena, nečija...
Ostala je samo prazna ljuštura, bledi lik u crnom.
Šta je bilo sa njom? - možda će upitati neko.
Ko će to znati, možda je otišla, a možda još živi tu, među nama, neviđena, nevidljiva. Možda je to naša zaboravljena sestra, prijateljica...
Možda shvatićeš i ti, ali to tada više neće biti važno.
