Soba 209
Autor hyperblogger | 3 Apr, 2011
Bio je jul. Sećam se vreline tog leta, polja prepunih cveća, pljuskova, onih iznenadnih, pravih letnjih, koji izazivaju želju da luduješ na kiši, kao bosonoga princeza krunisana milionima svetlucavih kapi, malih bisera....da pevaš, nemih usana, iz srca.
Sećam se - tog leta život se gasio u meni, sav taj blistavi sjaj svemira mi je smetao, zbog mog mraka, u glavi...
Pojavio si se ti. Obožavao si jednu princezu, malenu, velikih očiju, onih bademastih - istovremeno tako snenih i detinjih i tako ženstvenih... majušnu, bosnonogu, velikog osmeha, malenog nosića - kao stvorenog da se na njemu nađe pena kapućina sa malo cimeta....
Ne mogu da te krivim, jest nešto posebno.
A ja sam se do tada divila samo smrti, njenom hladnom zagrljaju, obožavala sam je svake noći, pokušavajući da je na prevaru nateram da mi dođe, da me povede u beskraj svemira, onako, kao po svojoj volji, a ne po mojoj... tako da ne postanem samoubica - već žrtva sudbine....
Onda sam na popis svojih božanstava i predmeta obožavanja dodala još jedno biće....
Divila sam se toj ljubavi, delovala je tako nestvarno, kao sekvence otete iz nekog holivudskog filma, pitala sam se: zar je moguće da neko voli toliko? Zar je moguće umreti, otići na nebo i gospodu reći: Ja sam bila živa - a da nikada nisam bila voljena toliko...
I tako sam sramežljivo uzela suvi, prašnjavi sunđer, i sa svojeg popisa predmeta obožavanja obrisala sam ime smrti, a ljubavi promenila ime u tvoje.
O, malo je reći da sam te volela - sav bol i tugu pretočila sam u stihove za tebe... čekala sam, u strahu, ljutnji.... zagorčao si mi tuđe zagrljaje, nisu mogli da me ugreju-ipak nisi hteo da budeš moj med, niti da me ugreješ.
Čekala sam i odustala.... Čuli smo se samo ponekad. Sve ređe...dani su postajali nedelje, nedelje meseci.
O, pronašla sam savršen zagrljaj. Na"Vidikovcu" sedeli smo na haubi, sa čašama martinija među dlanovima, zvezdanim nebom iznad nas... i ceo svet je bio moj, staklen, čvrst kao balon od sapunice - ali moj!
A onda si došao ti. Nisam smela da te vidim, da se susretnem sa tobom, ni da ti čujem glas. Ipak jesam. Budala! Kupila sam tvoju priču da si me sve vreme voleo. O, sto puta neka sam prokleta! Budala!
Mislila sam da ću ti se osvetiti u toj sobi, uzeti ti nešto i ostaviti ti kajanje.
Jesam uzela... osvetila, ali po kojoj ceni?Da li si bio vredan toga?
Izgubila sam savšen zagrljaj, nikada mi više zvezdano nebo nije bilo ogrtač, niti svetla grada svici na nečijem dlanu.
Prokleta budala!
Zagrljaji za koje sam jednom želela da budu nešto posebno postali su male aveti, nakaze bez sudbine i budućnosti - i još opsedaju sobu... vidim ih, svaki put kada prođem pored hotela, kako priljubljuju svoja sablasna lica uz njen prozor.
Uh...očarala si me tekstom.Barem imaš čega da se sećaš...od sada svesno ulazim u priču koja mi se prodaje.otvorenog srca ali i očiju...trebala mi je 31.god da to naučim...i još učim...ljubim ja tebe
Autor tanjana 03 Apr 2011, 19:40