Javna je tajna da je rukomet moja opsesija. Dobro, možda je bolje reći: moj omiljeni izduvni ventil - utakmice su uvek sjajna prilika za dobro zezanje, pevanje, i beskonačno igranje u ritmu bubnjeva, bez kojih se naravno ne može. Mi navijači smo nešto kao velika otkačena porodica: svi smo na ti, kvalitetno se zezamo, nikada ne zviždimo himni, :) dobro, dobro.. umemo da budemo i zlice... priznajem.

Elem, odlazak na finale Kupa u Jagodinu se podrazumevao, mada je cela nedelja iza mene bila toliko naporna, vreme ama baš nikakvo, i truckanje u klonu "ko to tamo peva" autobusa do zla boga iritirajuće.

Da su nas maltretirali na ulazu u halu - jesu. Da smo ih bojkotovali, i izašli iz hale, jer nisu hteli da nas puste - jesmo. Da su nam iz RTS kazali da neće da nas snimaju i pored koreografije koju smo imali, sjajnog navijanja.... jer eto, kvarimo prenos - jesu, i rekli smo im: boli nas .... :) mi ćemo svejedno osvojiti duplu krunu.

I jesmo... trčali smo po parkingu, po kiši, pevali, igrali... grlili se, ljubili ... beskonačno... dobro, sve dok nas policija nije opomenula da se raziđemo.

Suvišno je reći da sam se osećala predivno, okružena ljudima sa kojima sam toliko lepih trenutaka podelila.

Mislim da sam se posle prilično duge depresije ponovo rodila... možda je to najbolji način da opišem osećaj koji mi je naišao. Ne želim da zvučim kao navijač fanatik - nije to sad ona priča - navijaj ili umri... to je jednostavno skup energija koji je napravio otisak u vremenu.

Zaspala sam u busu u povratku... kada sam se probudila, negde na pola puta, u apsolutnom mraku, isprva sam pomislila da sam sanjala - jer, hej, ja se tako dugo nisam dobro provela da sam pomislila da i ne umem više.

Osim toga... pa... dobro, neću baš sve da vam kažem, nešto ćete morati i između redova da pročitate.

Sutra je dan Grada - na repertoaru živopisan kulturni program sa volom na ražnju, vatrometom na nebu i Jelenom Karelušom na bini. Hm.... prava vašarska atmosfera. Ne volim vašar, ali ovaj neću propustiti, čisto da vidim mogu li da uhvatim opet onu pozitivnu energiju. 

Neće boleti da pokušam da budem sretna, a ako i zaboli... pa, ... biće vredno toga.

Stalno maštam... oduvek sam u mašti nalazila svoj spas od sivih dana, mračnih misli, ružnih reči i svih nakaza - onih koje potiču iz stvarnosti, ali i onih koje su rezultat mojih strahova.

Jedini trenuci kad me mašta izda su praznici - ne znam zašto, dođavola, baš kad bi mašta trebala da me posluži, ona reši da ode na produženi vikend. Valjda je zaslužila, zapravo, sigurno jeste - ako se uzme u obzir koliko naporno radi.

Dočekah i ovaj vikend... bolje rečeno - nedelju, jer to je jedini dan kada ne radim.

Vraćala sam se sinoć po kiši kući, preko pruge, prego železničkih pragova sa cegerom punim piva...mrkli mrak, a ja, smejem se... kao luda, bolje rečeno - kezim se oko glave, kao da su mi i uši otišle na odmor. Radosna što sam živa, što ću se naspavati, što je nedelja... što sam posekla kosu - još jedna pletenica duga kao ruka završila je u kutiji, i nije mi bilo žao... bilo mi je potrebno da se promenim , da osetim da sam se promenila, pa sam rešila ovako da počnem.

Naravno, u red su stali svi da iskomentarišu - šta se to samnom događa?

Hm...

Danas je praznik rada, mašta je otišla na odmor... možda će mi poslati razglednicu, dok se ne vrati,snalazim se kako moram. Ne zamerite, ja sam samo tako malo..na svoju ruku...

Sretan vam praznik rada...