Kada bih pisala bajku o tebi, ona bi započinjala ovako: "Negde tu, ne iza sedam gora, brda ili mora, negde tu - sasvim blizu, živi jedna mala, tužna zvezda...ona neprekidno sjaji i možda samo misliš je nikada nisi video, ali u tami noći jednom, u polusnu sigurno si osetio njen sjaj na svojoj duši..."

*** 

Možda se pitaš, moja mala tužna zvezdo: Zašto nisi napisala bajku o meni?

Kao prvo, ma koliko bila vešta sa rečima, ne postoje reči ili stilske figure koje bi mogle opisati tugu i radost koja sjaji iz tvojih očiju, ili oblik onih malecnih zareza koji se ocrtavaju u kutovima tvojih očiju i usana kada se smeješ; reči koje bi opisale melodiju tvoga osmeha ili kako izgleda onaj srebrni puteljak koji ocrtava svaka suza koja se rodi u tvom oku... ne postoje reči koje mogu opisati prkos koji se ocrta na tvojim usnama kada se naljutiš :) , niti onu čudnu izmaglicu koja se javi u tvojim očima kada zagledana u horizont ili zid svoje sobe sanjariš slušajući iznova i iznova istu melodiju...

Kako opisati nežnu dušu deteta koje se krije iza sjaja jedne zvezde? Reči su ponekada tako krhke i nedovoljne... 

***

Kao drugo nisi lik iz bajke, mada na momente i sama osećam da si suviše nežna da bi bila sa ovoga sveta - TI SI STVARNA, TI POSTOJIŠ, mala moja zvezdo... i to je ono što te čini jedinstvenom - jedinom u celom svetu :)

I zato, samo još ovo ću reći:

SRETAN TI ROĐENDAN, MOJA TUŽNA ZVEZDO :) 

neka ti se sve želje ispune i ne dozvoli da išta pomuti tvoj sjaj ... 

 

S. , 15. marta 1987. godine

U zagušljivoj sobi bolnice varoši S., u krevetu iz koga je i najmanji nabor bio proteran brižnom, ali grubom rukom, ležao je negdašnji vojnik očiju uprtih u rojal plavu emajliranu sekundaru starog džepnog sata. Svaki njen otkucaj mamio je grašku znoja iz umornog tela, jer podsećao ga je na pustinju, na zrnca peska koja bestidno bruse planine i milijardu puta veće od sebe; na zrnca peska koja nečujno i neumitno protiču kroz tanani grlić peščanika ostavljajući za sobom prazninu.

Upravo tako, nečujno i neumitno, isticao je iz njega život, osećao je to, ali nije bilo ruke koja bi u poslednjem trenu, u milisekundi dok poslednje zrnce peska hrli ka maloj pustinji, okrenula peščanik i magično produžila postojanje kroz tu igru.

Peščanik... podsetio ga je na nju, jer bio je to prvi njegov poklon njoj. Govorila je stalno da broji svaki sekund koji protekne između dva njihova susreta, i da joj tako vreme brže protiče...

Čudno je kako ljudi osete potrebu za ispovešću upravo u tim trenucima, potrebu da "urade pravu stvar". Pekla ga je savest dok je krajičkom oka posmatrao priliku sklupčanu na neudobnoj stolici, ali morao joj je reći, nije mogao to poneti sa sobom. Ona je jaka, znaće da kako da se nosi sa tim, baš kao i sve žene njenog kova.

Njegova ruka tiho je zaplovila ka njoj, kao brod koji putuje preko talasa van vremena. Položio ju je na njeno koleno, znao je da će se kroz desetak sekundi probuditi, tako ju je budio već 34 godina. Protrljala je sanjive oči - uvek su ga podsećale na različak. 

Sačekao je još tren i  kazao: "Slušaj me i ne prekidaj nit...."

***

K.,15.decembra 1948. godine

"Radovao sam se putovanjima vozom, i tada u svojih dvadeset i nešto, na svaku promenu mesta boravka gledao sam kao na blagoslov sa neba. Nisam žalio za mestima koje sam ostavljao za sobom, već sam se radovao novim... zato sam razdraganog srca kročio na peron.

Malo mesto, no i pored toga gužva na stanici je bila neverovatna.No, to nije bila gužva nalik ovima danas - svako je znao svoje mesto i putanju u tom žamoru. 

Huknuo sam u dlanove, navukao pletene rukavice i zaputio se ka izlazu. Nikada do sada nisam bio u ovom mestu, ali saputnik iz voza do tančina mi je objasnio put: kada izađeš sa stanice, samo prati kaldrmisani put sve do berbernice, a onda desno, pa samo pravo do kuće sa žute kuće sa verandom koja u dvorištu ima stari dud - nećeš promašiti, taj dud je tu ceo vek, ogroman je. Eh, posle te kuće, skrenućeš levo, pa kroz drvored lipa, i eto te.

Lagano sam koračao, sneg je provejavao, ali uprkos hladnoći bilo je prijatno. Kada sam ugledao berbernicu i berberina ( koga mi je saputnik potanko opisao - "vitak, prav kao strela, sa sedim zaliscima i kao noć crnim očima, ozbiljna lica... ") nasmejao sam se. Zaista, opis je vredeo više nego fotografija.

Zastao sam da se obrijem. Berberin je radio tiho i vešto. Tu i tamo poslovično bi proćaskao kada bih ga upitao nešto. Posmatrao sam njegove oči, i ni u jednom trenutku nisam uspeo da shvatim  o čemu trenutno razmišlja. Niti jedan trzaj zenice, ili pokret obrva nije odao tajnu.

U prostoriji do, bez vrata, uz malu gusanu peć sedeo je pomoćnik. Kuvao je crni čaj sa dodatkom jasminovih latica... Prijatan miris stopio se sa mirisom kolonjske vode. Zategnuvši mi revere i nehajno početkavši ramena rekao je: "Gotovo. Dođite opet."

Nasmešio sam se i izašao neznajući da je berberin uzevši šolju čaja dugo gledao zamnom kroz izlog skupivši oči, pomalo namršteno, pomalo zabrinuto... neznajući da je iste večeri pričao o meni za stolom svoga prijatelja i da se vest o meni lagano proširila kroz varoš.

***

Koračavši dalje video sam izdaleka kuću sa verandom. Ubrzavao sam korak žureći da što pre stignem i prijavim se nadređenom. U susret mi je išao stari, pomalo pohabani fijaker - sam prizor vratio me je u dane dečaštva, u godine pre rata - kada su imućni trgovci u takvim fijakerima u popodnevnim satima prolazili ulicama moga grada. 

Iz njega je izašao omalen čovek, širokih, čvrstih ramena, snažan iako već u godinama, kao lan plave kose, sa prosedim brkovima. Sledila ga je vitka, visoka devojka, u dugoj bež suknji visokog struka, sa malenim čizmicama - onim što imaju nitnice se strane, u kaputu ukrašenom krznom na rukavima i okovratniku, sa tamno plavom košuljom sa visokim okovratnikom.

Oko vrata, preko košulje, imala je ogrlicu nalik onim mletačkim, okovanim u srebro sa čitavom gomilom staklića. Kosa joj je bila čvrsto upletena, a pahuljice su je dodatno krasile. Onako lepa izgledala je kao priviđenje. Stao sam kao u mestu ukopan. Sve to trajalo je nekoliko trena, a meni se i danas čini da je čitava godina prošla od momenta kada sam je prvi put video, do trena kada je kročivši na verandu nestala iza vrata...

Rasejan nastavio sam dalje i potpuno odsutan duhom pozdravio sam nadređenog i primio dužnosti.

Dugo u noć gledao sam u prugu svetlosti koja se pružala duž zida ... nikada do tada nisam bio tako zbunjen..."

(NASTAVIĆE SE)

Drugi deo priče možete pročitati na linku:

http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2 

http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3 

Ne pamtim kad sam poslednji put bila na Belom Timoku kod stare separacije... kada sam pila vodu iz onog starog kladenca, koja je tako hladna da ni na plus +40 stepeni ne posustaje i jednako osvežava... Taj kladenac su, po običaju starom i verovanjima, zauzdali i u česmu pretvorili ima nešto godina, neki ljudi u čijoj porodici je vladalo tobože prokletstvo da u svakoj generaciji u 23. godini umre jedan iz porodice... i zbilja, umirali su, da li igrom slučaja ili sudbine, tek od kako su česmu napravili druga je priča... posavetovala ih je, kažu neka vračara, a ovde se njihovoj reči veruje kao svetom pismu. Zauzdavanje žive vode, znači na neki način "hvatanje" života. Ali izvor se svom snagom bori protiv zauzdavanja, i to brdo je na svoj način živo, gomila malih izvora kulja oko česme... pitam se, hoće li "magija" potrajati i u narednim generacijama.

I, ovih dana javila se u meni želja da opet posetim taj kladenac, ostavim koji dinar za sreću, i pregazim sa jedne obale na drugu....  provodila sam tamo neke bezbrižne i lepe dane, pa to mesto još uvek zrači pozitivnom energijom... u okolini žitna polja, po večeri već punih svitaca,  iz bašti se čuje ravnomerno i sinhronizovano zalevanje .... nebo je plavije nego drugde... prijalo mi je....

Zaplivala sam, u zalazak sunca... baš kao nekad... u nedostatku kupaćeg kostima, poslužila je tunika... presvlake nisam imala, ali šta će mi po ovoj vrućni... 

Vratila sam se kući bosa, po vrućem asfaltu - baš kao što vas je obavestila naša draga Tužnica... sa patikama u levoj ruci... umorna, ali ipak kao nova...

Nadam se da će mi novčići ostavljeni na rubu kladenca doneti sreću... a ja ću je rado podeliti sa svima koje volim... 

U želji da sa vama podelim te  trenutke, šaljem vam nešto slika... Ljubim vas...

Povučena, tiha... sa likom jedne od onih junakinja iz ruskih romana koje ne govore mnogo i često, ali kada govore iznose životne mudrosti... kojima je namenjena tužna sudbina, koju hrabro nose na svojim tanušnim i slabim plećima i u kojoj ne vide kaznu, već priliku da se nešto nauči... ne žale se, sem ponekad, same sebi i nikome više, ili možda kakvom starom, ishabanom plišanom medi, ramu slike starog prijatelja...

Bledoga lika, crnih kao gar, uvek blago izvijenih obrva, i isto tako crnih očiju koje imaju sposobnost da odražavaju nebo po lepom danu, ali i strašnu oluju... sa blagom dozom sete, ali bez objašnjenja šta je njen izvor...  usana koje nisu ni odveć rumene, ni odveć blede... koje uvek ostavljaju utisak da se spremaš da nešto kažeš, koje daju težinu svakoj tvojoj reči...

Sećam se trenutaka koje smo provele zajedno - kada sam ti pomagala u suterenu, u onoj maloj sobi da prvi put središ obrve, one maramice namočene toplom vodom i stare pincete... toliko su mi se tresle ruke da sam te prvo uštinula za kapak, tako da si još malo zagrebla po plafonu... htela sam da umrem od stida što sam nespretna, a ti si sve to propratila jednim: khm, pa dobro, nema veze, sad znamo šta nisu obrve... :)

Sećam se tvog malecnog brata Viktora koji je pravio haos, krao  kada ga niko ne gleda hleb sa simsa namenjen golubovima i crtao po tapetama i tvojim belim bluzama sve i svašta...  

Sećam se kada si me vodila na koncert Đoleta Balaševića, kada smo zagrljene pevale , dobacivale Gaboru Bunforu da je parče i smejale se forama o depresiji međ Lalama i udaljenosti  Zaječara od Beograda i ostalih svetskih metropola.

Sećam se i naših svađa, bile su strašne...

Sećam se i kada smo polako počele da se udaljavamo jedna od druge, kada smo se polako okrenuli drugim ljudima, kada više nismo obavezno jedna drugoj slale čestitku za rođendan,  kada se više nismo čule SMS-om barem jednom mesečno...

Videla sam te izdaleka prošle godine,nisi se nimalo promenila... bar mi se tako čini... pozvala sam te.... nisi se okrenula, bila si u gužvi.... 

Ne znam gde si sada tačno, pretpostvaljam , ali nisam sigurna, ali znam da ti je danas 24. rođendan... :) ehej... moja Milena, 24.!

Zato danas na mom blogu pesme samo za tebe, one koje voliš. Još se sećam....

Želim ti svako dobro... i sretan, najsretniji rođendan na svetu, ma gde bila.

Jedan od najboljih merila siromaštva tranzicione države jeste broj igara za sreću koje se nude narodu. (Čisto da ne bude zabune: u SAD ih ima puno - jer ma koliko njihov život nama bio lep, privlačan, on je ipak siromašan na svoj način. )

Tu je gomila : tv kvizova, ogrebi i blago tebi kombinacija, utopi depresiju u alkholu i budi lav - sa stomakom do zuba i nimalo zdrav... bla bla bla...

I ljudi igraju... jer ljudi žele...  Nije to ništa čudno.

Ehm, nemam običaj da od ranog jutra palim tv... ali eto, omaklo mi se... omaklo mi se da upalim  ružičanstvenu tv.... i tako zvrjim ja u monitor...zanela se i odlutala skroz... kad me preseče neki glas... omg. čista histerija, možeš je nožem seći... Pada žena u vatru, ma još malo da zaplače. Kvalitet glume? hm... 

Pa, recimo ovako: Robert Kouts je glumac iz XIX veka... važio je, zbog svojih ispada za najgoreg glumca svih vremena... VAŽIO JE! To je ključna fraza....

Ne krivim devojku, nije joj lako...  kviz je koncipiran tako da vređa inteligenciju, a samim tim i njen nastup je koncipiran u istom duhu... tipično vašarski.

Stvar funkcionise ovako: cena poziva kojim obezbeđujete potencijalno učešće 50 din+pdv. po minutu ( ako se ne varam )... Pitanje: prosto, prosto, ma prostije ne može biti... Suma koju možete da osvojite - raste, raste i nikako da poraste.... i uz sve to.... šatro niko se ne javlja.... ej, niko neće pare! I tako ona drami: Ne mogu da verujem... ljudi, ne, molim vas...  režija zaustavite sat, zasutavite sat... ( režija kao ne sluša njenu komandu ) ona nastavlja: ražija, zaustavite sat.... ne, ne .... neću dozvoliti da se emisija završi a da niko ne da odgovor i uzme ovaj novac.... Odmah! Zaustavite sat!!!! ( Znoj niz čelo, impulsi otkucavaju, otkucavaju, oči se izbuljile... a režija kao u akcionom filmu b produkcije zaustvlja brojač na 8 sekundi do kraja.... )

I tako se voditeljka, iako je kazala da do kraja emisije ima samo jos 1 minut, treska o pod još najmanje 5 minuta tobože se natežući sa režijom i preklinjući je za dobrobit našu da ne startuje brojač... ma još malo plače... i preklinje ljude da uzmu pare...inače će je ubiti savest što nikome nije ulepšala dan.... 

I sve to ne bi bilo loše, da nije tako lažno... jer, besite me ako grešim u tom trenutku se garant telefon topi... svih 100 linija koje su zakupili.... garant! Ma besite me! A kome u ovom jad vremenu ne treba laka lova? 

I već se iznervirah na smrt... kad cifra dostiže 60 000 dinara... Malo li je? Pa, ako vama jeste, dajte meni :)

I napokon... osvoji žena pare... ah... olakšanje.... što je završena emisija...

Moje saučešće voditeljici...  

Onima koji su osmislili pelješarski štos : skidam kapu... a za tv koja emituje..tjah, ne zovu je džaba:

Čuvajte se prevara.... Bolje je imati 0 dinara ( KM ili eura ) u džepu, nego telefonski račun odavde do meseca...