Čovek često žureći propušta da primeti lepote kojim je okružen.... tako ne vidi da je stiglo leto, da cveće cveta lepše nego ikada, je trava zelenija, na fontana žubori na jedan drukčiji, lepši, uzbudljiviji način...  propušta da primeti nove klince, novi miris u vazduhu...

Evo prizora iz mog grada, prizora koji su mi se najviše dopali protekle nedelje... kao podsećanje i za mene i za vas na lepote kojima smo okruženi...  

Park preko puta Opštinskog suda u Zaječaru

____________________________________________

Pogled na fontanu Olja i Miša

_____________________________________________________

"Zelena" ulica Vojvode Mišića 

___________________________________________________

Pozdravljamo vas Glumac i ja :

odoh lagano ka Timoku... da se malo opustim i odmorim... i podsetim koliko ima lepih stvari na ovom svetu.

Odmah da naglasim neke stvari - ne osećam se kao žrtva, ne osećam se uvređeno, ne osećam se povređeno... ne želim da ovim postom okupim blogere da kukaju na mom groblju ( ne planiram još uvek da crknem, i nikoga od vas nisam pomenula u testamentu - tek da znate ne isplati vam se da me šutnete niz neku liticu ahahahahahhaha )

Svi ste mi i dalje dragi... SVI bez izuzetka,verovali ili ne.

Jednostavno, smešna sam samoj sebi. Što bi rekao moj drug Vasa,koji često svoje komentare na mom blogu postpisuje sa: Ispušena lula i Crv: drugare, osećam se kao crv, crv crvosani... e baš taj rad. Zašto? Možda zato što mi je cela ova godina od početka krenula ukrivo (znala sam da je trebalo da isključim telefon pre pola dvanaest i da tako sprečim dežurne baksuze da mi čestitaju novu godinu, ali hebi ga).

Elem, imam utisak da nisam o sebi kazala dovoljno u proteklih godinu dana, da sam se možda prikazala boljom nego što jesam, ili harizmatičnijom nego što jesam pa eto, da se ispravim i da o sebi kazem najvažnije:

- ja sam Anđela, nezaposlena, od oca nezaposlenog, matere nezaposlene, sestara nezaposlenih, loše materijalne situacije, imovno stanje: mobilni telefon komada 3, adsl veza,prilično očukani kompjuter i ravno 100 kg moje ličnosti; imala sam i mačora, ali je nestao pre cirka 3 nedelje, izgleda da je uginuo; hrčem kada spavam, prilično glasno, patim od nesanice; zaljubljena sam već godinama u svog profesora sociologije, sasvim beznadežno i nesrećno, a opet nimalo tužno, volim životinje više nego ljude, jer ne poseduju moć verbalne komunikacije i jer imaju tako nežnu dušu i prirodu;

- u mladosti grešna duša - pila sam kao rus, pušila kao stoka, menjala muške brže od gaća,vozila sam bez dozvole, ali nisam bežala sa časova... verovali ili ne, bila sam dobar đak, štaviše drugi po uspehu u svojoj generaciji... nisam imala prijatelje, samo poznanike - bila sam optuživana da sam gay, štreber, štekara, šlihtara i da jelku kitim za prvi maj a da mi je krsna slava sveti avnoj - čitaj da sam komunjara ( to sam postala pod stare dane )... šta da se radi. Nikada nisam bila baš popularan tip... :)

-  u zrelom dobu dvostruki najbolji student generacije, novinar, zamlata, borac za pravdu, svađalica, osoba koja je ispušila na 63 oglasa za posao- počevši od oglasa za posao na Fakultetu čiji sam najbolji student bila,  drsko stvorenje sa lošom frizurom ( izgleda kanda je petardama češljana , obojena u neku nedefinisanu nijansu crvene )... zbunjena često, depresivna, suicidna, homicidna, paranoidna, plačem 5 dana pred pms...  blah blah blah... i dalje bez pravih prijatelja - i dalje nisam popularna :) a od pre 10 meseci bloger.... u blog.rs zajednici.

To sam ja... :) Nisam najbolja, nisam ni najpametnija, nisam čak ni najlepša... volim da pričam, volim da budem čovek, volim da se družim.

UZMITE ILI OSTAVITE... neću se ljutiti ako ostavite, obećavam...( verujte mi , ni ja samu sebe bog zna koliko ne volim )

kome trebam - lako ćete naći moj msn kontakt :) a dovoljno je i da ga zatražite....

Pomoć oko uređivanja bloga rado pružam...

A sada, odoh da se opružim u svom krvetu... nisam li pomenula? Patim od nesanice.

Ljubi vas vaša matora teta Hyper. 

"Mnoge stare zagonetke nauka je malo-pomalo rešila. Jednom je tamna strana Meseca bila velika nepoznanica. Do odgovora se nije moglo doći raspravom; taj je odgovor bio prepušten mašti pojedinca. A danas sasvim tačno znamo kako izgleda tamna strana Meseca. Više ne možemo »verovati« da na Mesecu živi čovek, ili da je Mesec sir.
Jedan starogrčki filozof, koji je živeo prije više od dve hiljade godina, verovao je da je filozofija nastala zbog čovekova čuđenja. Čovek misli da je njegovo postojanje tako čudnovato da filozofska pitanja nastaju sama od sebe, verovao je on.
Kao da promatramo mađioničarski trik: ne možemo shvatiti kako je izveden. I onda postavimo pitanje upravo o tome: kako mađioničar uspeva preobraziti nekoliko svilenih maramica u živa zeca?
Mnogi ljudi doživljavaju da je svet jednako neshvatljiv kao kad mađioničar odjednom izvuče zeca iz cilindra koji je maločas bio prazan.
Što se tiče zeca, jasno nam je da nas je mađioničar prevario. Ono što bismo rado otkrili je upravo način na koji je to učinio. Drukčije je kada govorimo o svetu. Znamo da on nije laž i prevara, jer šetamo po Zemlji i sami smo dio sveta. Zapravo, mi smo onaj beli zec kojeg je neko izvukao iz cilindra. Razlika između nas i belog zeca jeste samo u tome što zec nije svjestan da je deo čarolije. S nama je drukčije. Mi verujemo da sudelujemo u nečemu zagonetnom i rado bismo otkrili kako je to sve skupa povezano.

P.S. Kad smo već kod zeca, možda ga je bolje uporediti s celim svemirom. Mi, koji ovde živimo, samo smo sićušni puzavci duboko u zečijem krznu. Filozofi se, meðutim, pokušavaju uspeti na jednu od tankih dlaka tako da se mogu zagledati velikom mađioničaru ravno u oči.
Pratiš li, Sofie? Nastavak slijedi."

Draga Cicilly, iz nekog razloga ovaj roman me je podsetio na tebe,ili si me ti podsetila na ovaj roman... :)  volela bih da ga pročitaš ako već nisi:)

Isto važi i za vas ostale! 

Za ulazak u Sofijin svet, ... pa... mislim da već znate.  :) Slika je tu.

Sećam se tog februara te sada tako daleke 2003. godine, bila je sreda, bilo je prohladno veče... bilo je 20,18 h kada se moj pogled ukrstio sa tvojim. Sećam se i danas, kao da je juče bilo...

Ne mogu reći da sam te volela od prvog trena, ali mogu reći da sam u tebi prepoznala nešto što nisam prepoznala ni u jednom pre tebe...znala sam da je samo pitanje vremena kada ćeš me držati u zagrljaju, kada će moja glava počivati na tvojim grudima i tvoj ritam srca postati moja uspavanka...  

*** 

Osam dana kasnije, vozili smo se tvojim kolima , tobože smo zalutali sledeći naše prijatelje... tada se oteo prvi poljubac, dug kao godina... tako snažan da mi se činilo tada da sam prestala da postojim. A ti... tvoje oči sjale su tako čudno, kao u groznici, dok su se dlanovi poigravali mojom kosom... 

Tri dana kasnije, vreme je prestalo da postoji za nas. Drhtala sam od straha i želje da budem tvoja, plašila sam se i želela tvoj dodir, tvoji su me dlanovi pekli, a poljupci cepali moje biće na  sitne atome koji su postajali deo tebe...

Tada sam znala da te volim...

Svaki dan od narednih trideset bio je jedan stepenik ka raju koji smo stvorili nas dvoje. 

***

Kada si otišao na put, uz obećanje da ćeš se vratiti, činilo mi se da svaki sat traje čitavu večnost. Više nisu postojali minuti i sati, vreme je bilo podeljeno na period pre i posle tvog poziva, pre i posle rečenice: Volim te!...

Koliko sam često plakala - svedok je moj jastuk, koji sam grlila i obasipala zagrljajima namenjenim tebi.

Misliš da sam detinjasta? Ne znaš šta je čežnja...

***

Vratio si se...  22. juna u 18.14 h. Sećam se zbog zagrljaja kojim te umalo nisam sravnila sa zemljom... nisam uspela da se suzdržim da ne potrčim ka tebi, spala mi je papučica - sećaš se onim crnih sa mašnicom? Možda i ne...

Večera sa prijateljima u finom restoranu, separe... osećala sam kao da sedim na hiljadu noževa... želela sam te... znao si to, i davao si sve od sebe da produžiš svaki trenutak, da ga učiniš slatkim mučenjem... 

...

Kada je vreme ponovo postalo da postoji, dok sam slušala otkucaje tvoga srca osetila sam strah, od previše ljubavi koju sam osećala za tebe imala sam utisak da ću umreti... bio mi je potreban vazduh... u mraku sam zgrabila tvoju košulju i pantalone , mirisale su na tebe...

Stajala sam na balkonu, u tišini, čvrsto sam obgrlila svoja ramena... i udisala vazduh. Pod laktom sam osećala nešto u džepu... zavukla sam ruku: lančić sa venčanim prstenom i novčanik sa slikom žene koja u naručju drži malu devojčicu...

Okrenula sam se, i dalje si ležao, mirno spokojno, kao da se ništa nije desilo, a desila se kosmička kataklizma u mojoj duši... zateturala sam se. Poželela sam da vrištim, da umrem, da me nema... klekla sam i kao u nekoj molitvi plakala... Zašto baš meni?

...

Vratila sam se u krevet, ali među nama je bio zid sačinjen od plavog leda i laži...

...

Dovezao si me kući, stajao si u seni lipa, onih istih koje i danas ponosno šire svoje ostarele grane pred mojom zgradom...  Držao si me u zagrljaju. Osećala sam se kao marioneta, moje su ruke bile čudno utrnule, a moje usne davale su se lažno.

Nisam se okrenula... nisam želela da vidiš kako plačem - nisi to zaslužio.

Više ti se nikada nisam javila...

...

I danas si živ, iako sam htela da ubijem svako sećanje na tebe ipak iskrsneš kao čudna sen sasvim nepozvan, tek da me podsetiš na to kako je između dva otkucaja srca umrla jedna velika ljubav.

Trenuci

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,

vrlo malo stvari bih ozbiljno shavatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao, na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive

svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo;

nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana;

kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih opet mogao da živim,

s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao i

sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes