Sećam se tog februara te sada tako daleke 2003. godine, bila je sreda, bilo je prohladno veče... bilo je 20,18 h kada se moj pogled ukrstio sa tvojim. Sećam se i danas, kao da je juče bilo...

Ne mogu reći da sam te volela od prvog trena, ali mogu reći da sam u tebi prepoznala nešto što nisam prepoznala ni u jednom pre tebe...znala sam da je samo pitanje vremena kada ćeš me držati u zagrljaju, kada će moja glava počivati na tvojim grudima i tvoj ritam srca postati moja uspavanka...  

*** 

Osam dana kasnije, vozili smo se tvojim kolima , tobože smo zalutali sledeći naše prijatelje... tada se oteo prvi poljubac, dug kao godina... tako snažan da mi se činilo tada da sam prestala da postojim. A ti... tvoje oči sjale su tako čudno, kao u groznici, dok su se dlanovi poigravali mojom kosom... 

Tri dana kasnije, vreme je prestalo da postoji za nas. Drhtala sam od straha i želje da budem tvoja, plašila sam se i želela tvoj dodir, tvoji su me dlanovi pekli, a poljupci cepali moje biće na  sitne atome koji su postajali deo tebe...

Tada sam znala da te volim...

Svaki dan od narednih trideset bio je jedan stepenik ka raju koji smo stvorili nas dvoje. 

***

Kada si otišao na put, uz obećanje da ćeš se vratiti, činilo mi se da svaki sat traje čitavu večnost. Više nisu postojali minuti i sati, vreme je bilo podeljeno na period pre i posle tvog poziva, pre i posle rečenice: Volim te!...

Koliko sam često plakala - svedok je moj jastuk, koji sam grlila i obasipala zagrljajima namenjenim tebi.

Misliš da sam detinjasta? Ne znaš šta je čežnja...

***

Vratio si se...  22. juna u 18.14 h. Sećam se zbog zagrljaja kojim te umalo nisam sravnila sa zemljom... nisam uspela da se suzdržim da ne potrčim ka tebi, spala mi je papučica - sećaš se onim crnih sa mašnicom? Možda i ne...

Večera sa prijateljima u finom restoranu, separe... osećala sam kao da sedim na hiljadu noževa... želela sam te... znao si to, i davao si sve od sebe da produžiš svaki trenutak, da ga učiniš slatkim mučenjem... 

...

Kada je vreme ponovo postalo da postoji, dok sam slušala otkucaje tvoga srca osetila sam strah, od previše ljubavi koju sam osećala za tebe imala sam utisak da ću umreti... bio mi je potreban vazduh... u mraku sam zgrabila tvoju košulju i pantalone , mirisale su na tebe...

Stajala sam na balkonu, u tišini, čvrsto sam obgrlila svoja ramena... i udisala vazduh. Pod laktom sam osećala nešto u džepu... zavukla sam ruku: lančić sa venčanim prstenom i novčanik sa slikom žene koja u naručju drži malu devojčicu...

Okrenula sam se, i dalje si ležao, mirno spokojno, kao da se ništa nije desilo, a desila se kosmička kataklizma u mojoj duši... zateturala sam se. Poželela sam da vrištim, da umrem, da me nema... klekla sam i kao u nekoj molitvi plakala... Zašto baš meni?

...

Vratila sam se u krevet, ali među nama je bio zid sačinjen od plavog leda i laži...

...

Dovezao si me kući, stajao si u seni lipa, onih istih koje i danas ponosno šire svoje ostarele grane pred mojom zgradom...  Držao si me u zagrljaju. Osećala sam se kao marioneta, moje su ruke bile čudno utrnule, a moje usne davale su se lažno.

Nisam se okrenula... nisam želela da vidiš kako plačem - nisi to zaslužio.

Više ti se nikada nisam javila...

...

I danas si živ, iako sam htela da ubijem svako sećanje na tebe ipak iskrsneš kao čudna sen sasvim nepozvan, tek da me podsetiš na to kako je između dva otkucaja srca umrla jedna velika ljubav.