U potrazi za budućnošću često sam se gubila u lavirintima prošlosti. Utvare, sećanja i otelotvorena griža savesti - u širokom rasponu nakaza i ličnih čudovišta, vešto su premeštale zidove - varajući me, dovodile su me na sam prag ludila.

Tražeći pravu sebe često sam nalazila samo klonove same sebe - sačinjene od tuđih mišljenja i predstava o tome kakva bih trebala da budem.

Gledajući sebe kroz tuđe oči propuštala sam da sagledam svet sopstvenim i uživam u trenucima i vremenu koje se neće nikada vratiti.

I ko sam nakon svih lutanja ja?
Jesam li ja original ili kopija koja hrani svoj ego i pokreće mehanizam sopstvenog postojanja verujući da je original?

Da li je Univerzumu uopšte važna ta lična borba buduće prašine?
Možda je u psihi ljudskog bića da svojim ličnim borbama pridaje preveliki značaj?
Možda "bogove" zapravo nije zanimao Odisej, možda je samo ulivao sam sebi snagu i borio se protiv očaja ubeđujući sebe da je žrtva tamo neke pakosne više sile?
Možda mu tako njegova sopstvena nemoć nije delovala strašno - možda je tako sam sebi delovao jak?

Da li je takva laž neophodna da bi se dala boja postojanju?
Jesmo li pioni zarobljeni tuđom voljom i kapricom ili samo robovi sopstvenih zabluda?

Osećam teskobu dok koračam uskim hodnicima ovog bizarnog lavirinta koji se zove moj život. Guše me ti mračni memljivi  zidovi prepuni  iskrivljenih ogledala - ona su moja pokora: ogledam se, ali nijedno ne prikazuje moj pravi lik, tako dugo se ogledam u njima da više ne znam ni kako izgledam, ko sam prava ja.

Neka sila me je kaznila zaboravom mog sopstvenog bića. Ha! Neka patetična sila iz univerzuma je posvetila mom postojanju  pažnju i našla za shodno da ga oblikuje - koliko li je njoj tek dosadno kad svoje postojanje stavlja u službu posmatranja mene.

Moje su misli i reči petparačke priče - kao pijani, propali pisac, natucam s vremena na vreme koju reč ili redak, hvatajući na jeftine trikove, hraneći se povremenim ovacijama i poluuvelim lovorikama....kakva patetična intelektualna onanija.  Moram priznati, isprva su orgazmi bili lepi, burni, a iz dana u dan postali su proizvod rutine, odvratni, plitki.

Mislim da sam pre neki dan ugledala u ogledalu baricu punu ustajale vode, gotovo da sam osetila onu neprijatno toplu vodu skrivenu u zelenoj ljigavoj tvari - to valjda govori nešto o meni? Uostalom, zar je važno? Kao da će svet prestati da postoji ako se  pretvorim u štogod drugo? Ja sam zalutalo zrnce peska u pustinji prolaznosti.

Povremeno se još buni po koji atom u meni, vrišti, pruža bespomoćno ruke ka nebu, udara po ogledalima, umišlja da vidi ljudsko lice u odrazu.

Povremeno se trgnem i osetim kao da sam neko drugi, da me neko posmatra, iz tmine i smera nešto zlo...

Povremeno sanjam da sam čovek.

Moje drugo ime je postalo: Povremeno...

Fejkujem život... ili nešto nalik životu, iz straha od ludila. A ludilo je tako dobro: kao meko, toplo ćebe, miris cimeta, vrelog griza... zelenih jabuka....ludilo tako dobro miriše.

Teturam se. Ili se to lavirint tetura u pokušajima da me zadrži u sebi dovoljno dugo dok ne prestanem da pokušavam da izađem napolje?

Nisam sigurna, znam samo jedno: ovo nije život, ovo je eho života, ovo nisu emocije, evo je nešto emocijama nalik, sećanje na osećanja... 

Ja nisam crno ni belo... ja sam širok spektar sivog. I nestajem, polako, ali sigurno.

Bio je jul. Sećam se vreline tog leta, polja prepunih cveća, pljuskova, onih iznenadnih, pravih letnjih, koji izazivaju želju da luduješ na kiši, kao bosonoga princeza krunisana milionima svetlucavih kapi, malih bisera....da pevaš, nemih usana, iz srca.

Sećam se - tog leta život se gasio u meni, sav taj blistavi sjaj svemira mi je smetao, zbog mog mraka, u glavi...

Pojavio si se ti. Obožavao si jednu princezu, malenu, velikih očiju, onih bademastih - istovremeno tako snenih i detinjih i tako ženstvenih... majušnu, bosnonogu, velikog osmeha, malenog nosića - kao stvorenog da se na njemu nađe pena kapućina sa malo cimeta.... 

Ne mogu da te krivim, jest nešto posebno.

A ja sam se do tada divila samo smrti, njenom hladnom zagrljaju, obožavala sam je svake noći, pokušavajući da je na prevaru nateram da mi dođe, da me povede u beskraj svemira, onako, kao po svojoj volji, a ne po mojoj... tako da ne postanem samoubica - već žrtva sudbine....

Onda sam na popis svojih božanstava i predmeta obožavanja dodala još jedno biće....

Divila sam se toj ljubavi, delovala je tako nestvarno, kao sekvence otete iz nekog holivudskog filma, pitala sam se: zar je moguće da neko voli toliko? Zar je moguće umreti, otići na nebo i gospodu reći: Ja sam bila živa - a da nikada nisam bila voljena toliko...

I tako sam sramežljivo uzela suvi, prašnjavi sunđer, i sa svojeg popisa predmeta obožavanja obrisala sam ime smrti, a ljubavi promenila ime u tvoje.

O, malo je reći da sam te volela - sav bol i tugu pretočila sam u stihove za tebe... čekala sam, u strahu, ljutnji.... zagorčao si mi tuđe zagrljaje, nisu mogli da me ugreju-ipak nisi hteo da budeš moj med, niti da me ugreješ.

Čekala sam i odustala.... Čuli smo se samo ponekad. Sve ređe...dani su postajali nedelje, nedelje meseci.

O, pronašla sam savršen zagrljaj. Na"Vidikovcu" sedeli smo na haubi, sa čašama martinija među dlanovima, zvezdanim nebom iznad nas... i ceo svet je bio moj, staklen, čvrst kao balon od sapunice - ali moj!

A onda si došao ti. Nisam smela da te vidim, da se susretnem sa tobom, ni da ti čujem glas. Ipak jesam. Budala! Kupila sam tvoju  priču da si me sve vreme voleo. O, sto puta neka sam prokleta! Budala!

Mislila sam da ću ti se osvetiti u toj sobi, uzeti ti nešto i ostaviti ti kajanje. 

Jesam uzela... osvetila, ali po kojoj ceni?Da li si bio vredan toga?

Izgubila sam savšen zagrljaj, nikada mi više zvezdano nebo nije bilo ogrtač, niti svetla grada svici na nečijem dlanu.

Prokleta budala!

Zagrljaji za koje sam jednom želela da budu nešto posebno postali su male aveti, nakaze bez sudbine i budućnosti - i još opsedaju sobu... vidim ih, svaki put kada prođem pored hotela, kako priljubljuju svoja sablasna lica uz njen prozor.

Sanjala sam te jednom, široko polje visoke zelene trave preplavljeno različkom, tvoj osmeh, pramen kovrdžave plave kose.

Samo sam te posmatrala, nisam mogla da te zagrlim, neka čudna sila kao konop vezan oko mene držala me je daleko - taman toliko da ne mogu da te dodirnem i dozovem.

Tešilo me je jedno - nisi bila sama, kraj tebe je koračao tvoj maleni, odvažni vitez, nasmejan,baš kao i ti plav...

O, kakve su bile boje na tom polju, tako žive i jasne, kao da postoji čitav svet, mali univerzum neviđen i neotkriven.

Neki čudni vrtlog usporio je vreme, uvlačeći me u svoje ždrelo. Otvorila sam oči, hiljadu zraka svetlosti zarilo se u mene poput ledenih staklića.

Sklopila sam dlanove ispod grudi, tamo gde je maločas bio osećaj topline. Mesto nje komad leda podsetio me je da je san otrgnut od mene, kao sa grane još nezrela jabuka...

Molila sam Boga da mi pošalje jedan san ponovo, da osetim tu toplinu, da se setim koje su boje bile tvoje oči.

Sedam godina i jedan dan, svake noći suze su se slivale niz moje lice, prateći molitve kao muzika duže...

Noćas sam te opet sanjala - u mom naručju, grlila sam te, gledajući naš odraz u ogledalu.

Suze nisu silazile niz moje lice, pa ipak, probudila sam se sa osećajem da je duša plakala cele noći.

I opet nisam videla tvoje oči, kazna i dar od Boga bio je ovaj san. Nemam vremena da ponovo molim, još malo ga je ostalo.

Preostaje samo jedan put ka tebi - put u ludilo....

Samo ludilo, jer na čuda grešni nemaju pravo.

 Veče se tiho prikralo, lenjo klizeći niz rubove kotline. Mrak se uvukao u svaki kutak, pokorivši svetlost bez otpora i borbe.

Blagi povetarac poigravao se sa visokom travom mrseći je kao ljubavnik spretnim prstima kosu svoje drage, a opojni miris polja svedočio je o ovoj čudnoj igri zavođenja. 

Anka je sedela kraj vatre. Oslonila je glavu na kolena, očiju uprtih u plamen. Iskre, kao plameni svici pohrile bi s vremena na vreme ka zvezdanom  nebu u pokušaju da i same postanu zvezde i bar na tren dotaknu večnost.

Nikada nije razmišljala o vremenu, o sekundama, minutima, satima... sve je to nevažno bilo, ali danas je po prvi put osećala kako protiče. Iako nije znala ništa o tome, niti je marila, osećala je otkucaje srca vasione.

Suvišno je reći da se pitala gde je. Ćutala je pokušavajući da ga oseti celim svojim bićem, osluškivala je čekajući da čuje kako se trava izvija pod njegovim koracima. 

Da je njeno čekanje neko merio peščanikom, mogao bi se zakleti i ne slagati tvrdeći da je video kako jedno po jedno zrnce peska lagano klizi kroz grlić, prkoseći sili Zemljine teže, lebdeći kao pero.

- Anka...

- Anka...

Začula je kako je neko doziva, tako tiho kao da se boji sopstvenog glasa.

Prišla je grmlju. Stajala je tamo jaka žena zarobljena u krhkom telu, a ipak, postojana, nesalomiva kao trska. Uz njene usne urezane su duboke bore, one što život kleše po jedan mikron za svaku neizgovorenu reč, za svaku prećutanu bol, izgubljenu nadu... njene su bile duboke i duge, živo svedočanstvo jedne sudbine.

- Hodi brzo, rano, da ne čuje ko...

- Ko si ti?

- Stana, Đorđeva.

Preko lica je kliznula maska neverice, hiljadu pitanja u jednom trenu....

- Brzo, moraš poći, otac je saznao, besan je kao ris... moraš odmah poći, spakuj samo što moraš, Đorđe te čeka, da pobegnete zajedno, hajde, brzo samo, dok nije kasno.

Hitro je pokupila par marama, u malenom zavežljaju ceo život, jedna ogrlica. Prišunjala se malom šatoru da poljubi nežni dečiji obraz, i u zagrljaj mesto sebe za uspomenu ostavi lutku sa kosom od kukuruzne svile i jednu suzu.

- Spavaj, mali anđele, neka te nebo čuva.

- Hajdemo.

Koračale su brzo, preko polja, u šumu, kroz senke borova, fenjer im je bio mesec.  Nisu se osvrtale, nisu časile časa, brzo,kao progonjene srne osluškivale su svaki šušanj...

- Ja te rano do ovde pratim... a ti dalje, pravo prema onom hrastu. Tamo te Đorđe čeka, hajde... brzo.

Zastala je Anka, na tren, da pogleda tu ženu-trsku onim svojim kao noć crnim očima.

- Hajde, ne časi časa. Mogao bi ko da naiđe.

Okrenula se i zakoračila ka hrastu. Korak, dug, u prazninu...duboku tminu... i prvi put njeno je oko ogledalo zvezdama postalo. 

Stana se hitro prekrstila: Bože prosti...

Sudbina je dodala još jedan mikron u one bore, nečujnim dletom.

***

Čergari su nestali pre zore. Kažu da se čula vriska preplašene dece i ždrebadi. Niko nije dozivao Anku, možda su mislili da je pošla za sudbinom, za nekim... možda se niko nije ni setio nje, iz straha...Nikada se nisu vratili na livadu.

Đorđa su iz vajata pustili sedam dana kasnije. Kažu da nikad više nije bio isti, kao da je deo duše nestao nekud...nije se smejao, nije se radovao...

Oženio se naredne jeseni. Izrodio čeljadi, i dočekao da sahrani svog prvenca, svoj ponos u 23. godini... umro je ubrzo posle toga, tiho...

***

Dunja je plakala... 

-Znaš onaj kladenac, dole, ispod mosta? Sazidao ga je čukun-čukun unuk Đorđev. Vele, u svakom im kolenu po jedno dete umre u 23... isprva su mislili slučajnost, eto, igra sudbine... a onda... bol čoveka navede da spas traži i gde ga nema. A oni su ga svuda tražili... neka stara baba rekla im je: to je kletva... za dušu koju ste u bunaru sahranili. Za otkup zauzdajte divlju vodu, napravite česmu, da pije bolestan i zdrav, da se leči, da život krene tokom, napred, da se ne razleva...

Uradili su tako... ali voda, nije htela gde su oni hteli... iz celog brda izrodili su se mali potoci... i jednog dana srušiće brdo i česmu, kao da nikad nije postojala... i nastaviće da teče kud je nekad voda tekla. Ne može se sve po volji napraviti... nego kako je suđeno.

***

Suze su presahle. Zagrlila me je jako i ćutala je...osećala sam njeno srce kako kuca, uz moje grudi, pričajući svoju priču.
I bolela me je duša što sam joj prenela tu priču... al morala sam je preneti, da bi jedna zvezda doveka ostala živa.