Pamtim dan kada si u kofere upakovao tri godine, četiri meseca i jedanaest dana. Svaki dan brižljivo si odvojio prozirnom folijom u mirisu nevena, tvoje sveže opeglane košulje, mogl laka za nokte... vina sa cimetom koje smo pili... naših od strasti užarenih i u jedno spojenih tela.

Za tobom je ostala jedina stvar koju nisam želela dobiti za uspomenu:  oproštajni izgovor za tvoje neverstvo...

Da je uramljena slika, pa da je svom silinom bacim, razbijem o zid, pocepam fotografiju i bosonoga gazeći po staklenoj prašini kapima krvi da ispišem sagu o smrti jedne ljubavi... Ne! Ostavio si samo sivi, glupi, bezlični i bestelesni izgovor - proklet bio!

Prokleta i ja sa tobom. Namesto da dopustim ponosu da na živo rastrgne sećanje na tebe, samoljublju da te okuje i prstom pokaže ka gubilištu, nagonu za preživljavanje da povuče ručicu giljotine - ja sam dopustila sumnji da me ubedi da sam ja kriva!

Tako sam počela da sakupljam suze. Isprva krišom, krijući ih čak i sama od sebe, a potom potpuno bestidno.  Svakoj sam dala ime, svaka je imala svoj broj, čas rođenja i težinu - jednako kao i da je ljudsko biće. Ispunjavale su moju svakodnevicu i činile da se osećam dobro u ulozi pokajnika i žrtve, one su bile moj kristalasti kostret - ranjavale su duboko u dušu i telo puštajući da se krv sleva na oltar  boga koji ne prašta...

A onda, jednog sunčanog dana, slučajno sam te srela, smešio si se i grlio je ... ljubio... poigravao se zlatom njene kose, trljao njene dlanove... svim telom osluškivao otkucaje njenog srca... šaputao si joj tiho, a ona se smešila... i u mom srcu zavladala je zima. Suze su počele da se lede, ledila ih je ljubav preobraćena u mržnju... rasle su u ogroman breg.... klesala sam pogrdnim rečima, kletvama tvoju skulpturu od leda... suze koje nisu izašle iz srca ledile su se u njemu stvarajući naprsline... 

Pokušavalo je Sunce da rastopi led, nailazili su planinari u nameri da osvoje planinu i oteraju večitu zimu... nije vredelo, stradavali su ni ne videći vrha... 

Tvoja skulptura je napredovala, jasno se ocrtavala svaka bora, nit u dužici oka, pakost u kutovima usana... dečaštvo u nemirnim pramenovima kose... mržnja je postala sve, smisao, vazduh koji dišem... Živela sam tako satima, danima...

*** 

Jedne ponoći, prolomio se potmuli zvuk kroz tišinu i nemi vrisak pomerio je na tren celu vasionu, na samo treptaj oka nastala je potpuna tišina - srce se pretvorilo u gomilu krhotina... oči koje su te nekada gledale strastveno izgubile su sjaj, ugasilo se svetlo u njima... svet je prestao da postoji... jedna suza krenula je iz oka... i zastala na sredini obraza na tren, da bi se slila u kut usana... bila je tako gorka, kao da je sva tuga sveta stala u nju.... i stajala sam tako uplašena, sama... bez snage da zakoračim ka stidljivom, slabašnom zraku koji se probijao kroz tminu, bez prijatelja koji bi u svojim dlanovima sakupio i odledio ostatke onoga što je nekad bilo srce...

Plašim se samoće, ali usamljenosti nema leka...
 

Datum u kalendaru zaokružen je crvenim...samo pogled na isti bio je dovoljan da kafa poprimi ukus peska pomešanog sa preprženim bademom, da šnita toplog hleba sa susamom premazana džemom od zove zastane u grlu kao komad plastike. Svaki foton svetlosti me je pekao, svaki zvuk zarivao se u kožu, hiruški precizno, sa željom da zaboli. Svuda oko sebe čujem prigušene zvuke šunjanja, kikot, zveket... tu su! Još uvek ne može da ih pusti sa lanca, ali to je neće sprečiti da me muči sve dok ne bude sigurna da sam na rubu zdravog razuma. 
Moram se dati u beg pre no što naude drugima, pre no što bude odveć kasno, moram pobeći pre nego što shvati moje namere. Žurno koračam- iza mene sivilo, ispred mene talas tečnog azota - u prolazu obrana margareta pretvara se u prah... okom okrznut leptir pada u prašinu ispuštajući krik pri grčevitom lepetu krila...Moram stići pre nego što poslednji rub Sunca nestane za horizontom, ustupajući mesto noći, a vreme radi protiv mene... osećam se kao progonjena divljač... ne, još prestrašenije, jer ja znam da se krug hajkača steže. Grabim preko neravnih staza, već mi je trava u visini grudi, još dublje, još dalje, još korak...                  Pogled ka zapadu, poslednji zrak hitao je ka meni - kasno! Dajem se u mahnit trk. Cunami noći nosi moje demone, već čujem urlike, pušteni su sa lanca... Spotičem se, ustajem i iznova padam... U senci oraha starog 23 godine, čija je klica oživela u jednoj novembarskoj noći, kada nije bilo Meseca, čija je krošnja na istočnoj strani - samo tu je moj spas! Vrišteći, u pokušaju da ih nadglasam hitam ka toj krošnji, bacam se pod nju... tu, u kao čovek  visokoj travi, sakrivena sam od svih očiju, pa i njenih.

Celo polje talasa se pod dlanom crnog vetra, koji goni sve što živi da se pokloni pred princezom koja se rađa na istoku, pa prizna njeno kraljevstvo. 

Osećam da me traži, svaka vlat mi prenosi njene pogrdne reči i kletve. Hoće li me orah izdati uprkos neželjenom pobratimstvu koje ga za mene veže? Hoće li pokleknuti?                 Uvređena je Luna, neće oprostiti nikada što si njene zrake krotila venčanim prstenom, blagoslovenim u oltaru, što si ih utapala u srebrnom tanjiru punom vode sa izvora iz borove šume ne obazirući se na njihove vriske... - šaputao mi je kupinov cvet.

Laže! Neće mi oprostiti ono što je, kao i ja, videla u toj vodi - a videla je lice svoga dragog, lice meni suđenog, a njoj sudbinom uskraćenog! Vrisnula je tada Luna, zarila prste u svoje kose, svod se zatresao, čak bi i Danica pobegla drhteći na drugi kraj vasione, ali sem dlanova nije imala druge zaštite. Dograbila je luk, i dok sam se ja burme pritisnute uz srce smešila diveći se lepoti suđenog, ona je nišanila... Vrisak se oteo Danici, burma je iskliznula iz prstiju, a strela se zarila tik do mojih stopala... Pogledala sam ka nebu, Danica je plačući treperila, Luna  se rumenela od gneva....Glasnik me je pohodio u snu te noći i rekao: zbog toga što si mi otela srcu drago, na izdajstvo potakla sestru progoniću te.Da zna ko mi je odao tajnu svetog mesta, njen bi gnev i kazna bili još veći...

Izdrži, šaptala sam orahu, opomeni se našeg pobratimstva, kazne što sledi za izdaju... Zadrhtao je, jedan list je vrisnuo... brzinom svetlosti otrgao ga je sa sebe.  Orahova suza kanula je na moje usne...

Zora je rudela. Besna Luna morala je da spusti oružje. Vršak strele ostao je pritisnut uz grudi kao podsetnik i kompas koji vodi ka narednom svetom mestu...

Poljubila sam hlanu koru oraha, milujući ga nežno, deleći njegovu bol...

Ako u noći 3/4 meseca  i znate gde sam, ako me vidite na brdu, u livadi, vašem vrtu - čuvajte tajnu....  stavite pečat ćutnje na svoje usne....

Zar je bilo potrebno da dođe kraj,

da okrenem leđa i pređem prag

preko koga si me jednom preneo

da bi počeo da pišeš pisma,

u crveno uvijene stihove? 

Zašto ranije nisi pokazao

da tvoji prsti nežno miluju,

da poljubac moj oduzima ti dah,

da znaš da skineš zvezde sa neba

i da ih upleteš u moju kosu? 

Zašto si iznova lomio srce,

unosio u postelju nemir?

U oči, za kojima sada žudiš

ti uselio si suze i strah...

Iz obraza mojih ukrao si ruže... 

Čemu sad ova predstava za strance,

suze, očaj, ples na kolenima?

Zar nemaš u sebi ni trun razuma

koji uglas viče: SVE TO JE LAŽ! 

- Zaboravio si možda? Ja nisam! 

Poslednju put te molim, prekini laž,

ne pominji više moje ime,

ne pričaj  "prijateljima" priče

kako i koliko si voleo...

jer ti to nisi nikada umeo... 

_______________________________________________________________________________

Na ovom linku :  

http://www.sendspace.com/file/a62tym

nalazi se upustvo za ubacivanje slajd-fotografija u post... Sanjarenja56, nadam se da će ti biti od koristi :) isto važi i za ostale :)