Đorđe je zao čovek - trgnula me je Dunja. 

Iz njenog pogleda za pravdom je glasno protestvovao onaj ženski duh, besan zbog vekovima upiranih prstiju, besan zbog tobožnjeg Evinog bremena kojim nam još od malih nogu pritisnu pleća, da ne bi suviše ponosno koračale.

Zamislila sam se nad njenim rečima, pažljivo mereći šta ću odgovoriti, da li zbog tog istog bremena, ili da ne bih usadila u nju gorčinu, ni sama ne znam: znaš, ponekad mislimo da znamo šta je najbolje za naše voljene, i verujemo da nam ljubav koju osećamo prema njima daje moć i privilegiju da upravljamo njihovim životima kao da su figure u nekoj čudnoj igri šaha. Ko zna, i taj nesretnik da li je istinski bio zao, ili samo ušuškan u sopsteveni ponos i samoljublje, a i druga su to vremena bila - ruka koja je hranila, imala je pravo i da sahrani.

Nalila sam čaj od lipe, čvrsto prilepila dlanove uz šolju, da ih ugrejem. Miris lipe me podseća na oluje, vreli letnji pljusak, iznenadan... na grmljavinu. Uvek sam se pitala kako drveće oseća oluju, plaše li se lipe gromova?

Pogled mi je odlutao, a sa njim i misli.

I šta je onda bilo? - progovorila je najzad Dunja.

Đorđe je otišao kod kmeta. Posedali su za sofrom. Nečujno, nemo, kao vođene nekom nevidljivom rukom, žene su iznele kafu i rakiju, i rasčinile se kao senke.

Razgovarali su o koječemu, a onda je najzad Đorđe progovorio:

- Onaj čergarski okot hoće kuću da mi upropasti. To da bude niti može, niti će biti. Nego, ti to, Radisave, da najuriš, tako da se više nikada ne vrate.

- Ali, kako crni Đorđe? Pa nikome zlo nisu naneli? Ne može to tek tako.

- Može, može... vidiš, meni je neko vajat obio, i uzeo dve kese dukata, evo ove... a ti ćeš se već nekako snaći da se nađu u čergama, pa ćeš ih razjuriti. Možeš i štogod svoje da dodaš, kako ti drago. Razbiraš li? A ja, neću ti zaboraviti.

- Razumem. Ne moraš mi pamtiti, al greh na tvoju dušu da bude.

- Greh, greh... šta mi tu melješ o grehu kao neka stara baba. E, kmete, kmete. Pa ti znaš da nema veće svetinje od kuće, a ja ne dam da se moja kuća raskući i gde je tu sad greh? Grehota je dobrog čoveka upropastiti, a ovo... ovo će i Bog da blagosilja. Ajd, i vidi neka to bude večeras, hoću da ih zora ne vidi.

I otide Đorđe, lagano, bez bremena na plećima, kao da je krompir pazario, ili voćku posadio. A Bog, ili već kako god se zvala ona sila što ovaj svet drži na okupu, ćutala je, baš kao da je i sama žena, čekajući šta će dalje biti.

Nastaviće se...

***

Tomino srce nije se mirilo sa tugom, ono nije htelo da odustane, nije moglo, kao što ni pluća ne mogu odustati od vazduha.

Pratio ju je svuda, isprva samo pogledom, a onda je postao njena senka.  Čak ju je i u snovima tražio, predano i postojano, znajući da će je jednom naći.

Napokon, uornost je urodila plodom, i Anka i Toma nisu se odvajali, celoga leta, zagrljeni dočekivali su zore i pratili Sunce na počinak. 

Ubrzo je varoš počela da raspreda priče o kćeri divljih polja i dobrom sinu još boljeg domaćina. Nije priča mogla da mimoiđe ni Đorđa, njegovog oca, dobrog domaćina po imanju, teškog čoveka po naravi.

- Jel, Tomo, šta to veli narod da se ti sa onom ... smucaš?

- A šta to? - odgovorio je Toma.

- Ne znam ja, nemoj samo Đavo da te prevari da u tome ima istine, a ako je i ima, od danas da je nema, jes razumeo?

- Kako može to da bude? Kako da istina postane laž?

- Tako što ja to kažem! Odlazi da te ne gledam!

Krili su se, kako su znali i umeli. Ta, zar će reč, pa makar i očeva, da razdvoji one što se vole? 

Dogovorili u se da odu sa čergama, još malo, na jesen, daleko negde, na kraj sveta, nebitno gde, dok god su zajedno. I ništa više nije bilo važno.

Nije otac verovao sinu, slao je staru da ga uhodi, a ona... šta će, lagala je kako je znala i umela, nadajući se u dubini duše da će Tomu proći, da je to samo eto, mladost, nabujala snaga, što će se smiriti.

Jedne zore, zatekao ga je Đorđe kako se prikrada...

- Jel, reče li ja tebi nešto?

- Reče... 

- I?

- Ništa, ne mogu oče... neću! 

- Kako more? A, hoćeš, hoćeš, i možeš, samo još ne znaš!

Ugrabi Đorđe Tomu za ruku, pa ga odvuče u vajat i zaključa.

A ti more, da je odvedeš, u šumu, u polje... gde god da znaš.

- Nemoj, Đorđe, grehote!

- Kuš! 

Nastaviće se...

Malo šta se može porediti sa radošću koju donosi nedeljno jutro.

Zavolela sam nedelju kao sasvim mala. Glavni razlog za to je, čini mi se, miris šećera u prahu i vrućih kiflica sa džemom od plavih šljiva, kojih  je stara plava vangla moje baka Silvije bila uvek prepuna.

Kada bi se iz sećanja kakvim složenim procesom mogla izdvojiti esencija mirisa koji čini nedelju, bila bi to složena i delikatna nota sačinjena od mirisa mešenog hleba i vanile, svežeg pletiva i bosiljka iz bašte, mekof frotira i štirkane postelje umirisane lavandom.

Službujući po provinciji zavolela sam nedelju još više, a kompleksnoj noti sećanja dodat je i miris vruće kafe začinjene zabranjenim pričama koje se, naravno, prenose sa kolena na koleno, kao tajni činilac miraza.

Kada je Dunja ušla u moj život, dodat je još jedan novi miris - miris Dunje...

Radoznalija je od bilo kog stvorenja na ovom svetu, a ja sam, prenoseći joj priče pokupljene po provinciji hranila tu radoznalost, brižljivo raspirujući njenu maštu.

Nisam ni primetila kada je Dunja izrasla od "malenog zavežljaja" u devojčurka, valjda zato što svega par nedelja raspusta provodi samnom u ovoj zabačenoj varošici. Ovog leta nije došla i mislila sam da je ove godine neću ni videti, no, ona se ipak pojavila, razdraganog osmeha, kose prepune pahulja, sa podugačkom listom planova... 

Sinoć me je upitala: Bako, što onu staru livadu zovu Ankina?

Otkud joj to - zapitala sam se.... Pusti to, Dunjice, to je duga priča... neki drugi put... kada porasteš...

Ali bako... pričaj mi...

Ugrizla sam se za usnu i pokajala što sam je učinila toliko radoznalom... znajući da neće odustati, počela sam priču.

Nekada davno, na toj livadi okupljali su se svakog proleća čergari. Niko nije tačno znao kada će doći, niti ih je video kako dolaze, samo bi osvanuli tu, kao da nisu nikada ni odlazili. Kovači bi mehom raspirivali vatre, mlade žene uposlene oko vatri i kotlova pevale su i igrale, mamile proricanjem sudbine, starije su mudro sedele i posmatrale, zagledane u nepoznate i nedokučive daljine.  Mladići su pleli korpe, jurili jedni za drugim kao derani. I tako bi taj mravinjak vrio usred livade do kasne jeseni, nestajući svega par dana pre prvih pahulja.

Jednog proleća pojavila se sa čergarima ona. Niko se ne seća njenog pravog imena, jednom su mi rekli stari da je u prevodu značilo "kći zvezde", no bilo kako bilo, ubrzo su je prozvali Anka.

Nije ona bila prelepa, nije se mogla pohvaliti raskošnom lepotom, no bilo je ipak nečeg posebnog u njenim očima, boje noćnog neba, samo bez zvezda. Kažu da se u njima ništa nije moglo ogledati - kao što se odraz ne može videti u divljim brzacima planinskih reka - toliko je snage i života bilo u njima, ustalasane i neobuzdane mladosti.

Nije malom broju njih srce ubrzano tuklo kada bosonoga Anka zapeva uz vatru, a malena stopala, tako hitro je ponesu, da bi se mogao zakleti da lebdi kao vila....eh... ali, nije marila Anka ni za šta osim za život i radost, i nalazila ju je svuda, u cveću, u zori, u sumraku. I tako je jedno po jedno srce moralo da se pomiri sa tugom....

Nastaviće se...

Često hvatam sebe u neodoljivoj želji da pišem o ljubavi, još češče mi rezultatima te želje trljaju nos... nazivajući ih kojekako.

Ne želim reći da ponekad moje reči nisu petparačke... ne želim ni poreći da su ponekad toliko izveštačene i isprazne da je petparac daleko veće vrednosti od njih...

No, ma šta ko mislio o njima, ne marim, ja puštam misli i reči iz sebe kao divlje ptice iz kaveza, da lete kud im je volja i da utišam ovu kakofoniju u glavi.

Više me zanima otkud ta želja?

Seciram sebe - pokušavam. Neretko taj čas anatomije liči na mrcvavljenje, na prizor sa zasedanja časne inkvizicije ( ko da ima bilo čeg časnog u vezi sa inkvizicijom, ali hajde sad )...

Da je Rembrant umesto Nikolasa Tulpa na delu naslikao mene kako držim čas anatomije, tumačeći istovremeno ulogu predavača, studenata i leša, verovatno bi današnji likovni kritičari vodili debate o tome kako je Rembrant na neki nepoznat način došao do lajne spida i počastio svoju maštu... bilo bi i onih koji bi tvrdili da je bio na apsintu... prvi bi to osporavali činjenicom da nije sam sebi odgrizao nogu ili uho....

No, odoh opet predaleko u svojoj intelektualnoj onaniji.

Elem, da li pišem o ljubavi kako bih nabedila sebe i druge da sam sposobna da je osetim, onako kako bi ljudsko biće trebalo da je oseća, ili pak kao kakav psihopata uživam u toj savršeno devičanskoj, ogoljenoj nimfi, dok mi pozira i koketira samnom sa papira, izazivajući tako sjaj u oku, koji na tren oda prirodu moga bića - milisekund pre nego što je ubijem, kako bi zanavek ostala savršena i neoskvrnjena?

Ne verujem da nisam kadra da osećam... to što ne verujem, ne znači da nije nemoguće... možda je ispravnije reći da sam rada misliti da je razlog ovaj drugi.

No, znači li to da celog života bežim jer me je strah nepoznatog terena, intenziteta real time ljubavi koja nije omeđena marginama, koja bi, zaboga, mogla izazvati osećaj koji ne umem objasniti?

Strah je tvorac svakog Boga, ma koliko on bio mali.

Onda ispada da je moj strah ljubav? Ili još bolje, strah od ljudskosti probuđene ljubavlju, a moj mač i štit su reči?

Jesam li zaista to ja? Jesu li to moje vetrenjače? Moja borba?

Možda nisam toliko uzvišena, možda sam samo patetična glupačica koja uživa da sebe mrcvari, i kojoj treba bol kako bi mogla da kuka nad njim, kako bi imala opravdanje što joj je pred očima prošao ceo život, a da ga nije ni osetila. Možda je to moj fetiš?

Ili, možda samo preterano volim da se foliram i krijem iza reči "možda", dodajući tako svom biću suvišnu mistiku koje zapravo nema?

Nije ovo psihoanaliza... ovo je samo hvalospev mojoj patetici i slabosti.

Retorika, a ne emocije...Možda samo žarko želim da je tako....

Ko uspe da Arijadninim klupkom nađe izlaz iz lavirinta moga ludila - nije našao slobodu, već sopstveno ludilo.

Ti znaš da je moja omiljena boja rojal plava, da nosim crno i da me nervira to što mi ljudi često, videći me tako od glave do pete ucrnjenu, prilaze sa namerom da mi izjave saučešće, i to što onda moram da im pojašnjavam da nisam u žalosti... i to što me, kada utvrde da nisam, gledaju kao palu s Marsa, pitajući se zašto u svojoj mladosti oblačim se tako.

Znaš i da sam sklona suzama, da sam za svoje 23 već tuce puta doživela smak sveta, da imam svoje diskusije sa bogom, da sam u konfliktu sa svetom, sama sa sobom... da se u polutami sobe, dok sedim pogleda uperenog ka najmračnijoj tački, raširenih zenica svađam sa podstanarom u glavi koji odbija da se iseli, iako ga već stoti put opominjem da nije platio stanarinu... a on se eto poziva na pravo plodouživanja tog prostora, tu negde , ni sama ne znam gde, ali mislim negde između malog mozga i levog čeonog režnja...

Znaš i da volim prirodu, da nikada nisam jahala, a da ništa ne želim kao to... znaš i da u večitom kalendaru za moj znak stoji da će me ujesti pas, da ću imati ožiljak na telu od metala, da ću imati povredu glave i pasti sa konja... znaš i da su se sva ta proročanstva sem onog sa konjem ostvarila... da nikad nisam pojahala konja ne želeći da čikam sudbinu...da na svakoj saksiji u mojoj sobi uredno stoji ispisano ime tog mog ukućanina, kao da je ljudsko biće... 

Da, poznaješ me, rekao bi neko... a znaš li kako u mojim nozdrvama miriše prva jutarnja kafa, moj jastuk... koje je boje bol koji se rodi tu na šaku pod vratom dok teče moja suza niz obraze, kako svaka vlat mišića u mom telu drhti u noćima kada osećam vakuum u srcu, kada osećam da će se na mene sručiti blatna lavina sa brda koja okružuju ovu moju maglovitu kotlinu... kada čujem kako treperi lišće starog hrasta koji odbrojava svoje dane u ulici 568 koraka udaljenoj od moga stana... Koje je boje ta bol? Znaš li ti?

Znaš li, iako sam za tebe nešto nalik velikom matrixu sa imenom, matičnim brojem i adresom, koliko mi je očajnički potrebno da svoju dušu, pa makar i virtualnu podelim sa tobom?

I gde je sad moj pilot, da nacrta kutiju u kojoj će biti usb kabl za virtualnu dušu? Koja je adresa servera na koji mogu da je uploadujem i darujem je tebi, svetu,nekome, bilo kome... samo da prekine tišina koja me guši.

Izgleda da je rezervisan samo za male prinčeve... za mene i meni nalik rezervisana je nada...