SKULPTURA OD LEDA
Autor hyperblogger | 24 Jul, 2008
Pamtim dan kada si u kofere upakovao tri godine, četiri meseca i jedanaest dana. Svaki dan brižljivo si odvojio prozirnom folijom u mirisu nevena, tvoje sveže opeglane košulje, mogl laka za nokte... vina sa cimetom koje smo pili... naših od strasti užarenih i u jedno spojenih tela.
Za tobom je ostala jedina stvar koju nisam želela dobiti za uspomenu: oproštajni izgovor za tvoje neverstvo...
Da je uramljena slika, pa da je svom silinom bacim, razbijem o zid, pocepam fotografiju i bosonoga gazeći po staklenoj prašini kapima krvi da ispišem sagu o smrti jedne ljubavi... Ne! Ostavio si samo sivi, glupi, bezlični i bestelesni izgovor - proklet bio!
Prokleta i ja sa tobom. Namesto da dopustim ponosu da na živo rastrgne sećanje na tebe, samoljublju da te okuje i prstom pokaže ka gubilištu, nagonu za preživljavanje da povuče ručicu giljotine - ja sam dopustila sumnji da me ubedi da sam ja kriva!
Tako sam počela da sakupljam suze. Isprva krišom, krijući ih čak i sama od sebe, a potom potpuno bestidno. Svakoj sam dala ime, svaka je imala svoj broj, čas rođenja i težinu - jednako kao i da je ljudsko biće. Ispunjavale su moju svakodnevicu i činile da se osećam dobro u ulozi pokajnika i žrtve, one su bile moj kristalasti kostret - ranjavale su duboko u dušu i telo puštajući da se krv sleva na oltar boga koji ne prašta...
A onda, jednog sunčanog dana, slučajno sam te srela, smešio si se i grlio je ... ljubio... poigravao se zlatom njene kose, trljao njene dlanove... svim telom osluškivao otkucaje njenog srca... šaputao si joj tiho, a ona se smešila... i u mom srcu zavladala je zima. Suze su počele da se lede, ledila ih je ljubav preobraćena u mržnju... rasle su u ogroman breg.... klesala sam pogrdnim rečima, kletvama tvoju skulpturu od leda... suze koje nisu izašle iz srca ledile su se u njemu stvarajući naprsline...
Pokušavalo je Sunce da rastopi led, nailazili su planinari u nameri da osvoje planinu i oteraju večitu zimu... nije vredelo, stradavali su ni ne videći vrha...
Tvoja skulptura je napredovala, jasno se ocrtavala svaka bora, nit u dužici oka, pakost u kutovima usana... dečaštvo u nemirnim pramenovima kose... mržnja je postala sve, smisao, vazduh koji dišem... Živela sam tako satima, danima...
***
Jedne ponoći, prolomio se potmuli zvuk kroz tišinu i nemi vrisak pomerio je na tren celu vasionu, na samo treptaj oka nastala je potpuna tišina - srce se pretvorilo u gomilu krhotina... oči koje su te nekada gledale strastveno izgubile su sjaj, ugasilo se svetlo u njima... svet je prestao da postoji... jedna suza krenula je iz oka... i zastala na sredini obraza na tren, da bi se slila u kut usana... bila je tako gorka, kao da je sva tuga sveta stala u nju.... i stajala sam tako uplašena, sama... bez snage da zakoračim ka stidljivom, slabašnom zraku koji se probijao kroz tminu, bez prijatelja koji bi u svojim dlanovima sakupio i odledio ostatke onoga što je nekad bilo srce...
Plašim se samoće, ali usamljenosti nema leka...
Najezih se...
Autor cicilly 24 Jul 2008, 16:41