Često sam se pitala čitajući jevanđelje Jovanovo zašto je tolika moć dodeljena reči, i može li sama reč biti dovoljna da stvara nove svetove? Iskustvo me je navelo da shvatim da svaka reč, napisana ili izgovorena apsorbuje iz duše onoga koji je njen vlasnik energiju i zrači njome, prenosi je na onoga kome je upućena. Zato lepa reč i gvozdena vrata otvara, a gruba seče gore od mača.

Danas, u 13.12 minuta pregršt lepih reči prionulo mi je za srce, navelo me je da se nasmejem, osetim važnom... zapitam da li je moguće da li sam zaslužila tako lepe reči... da li sam zaista tako dobra osoba kakvom su me doživele nečije oči i duša...

Neću vam otkriti sve reči, sebično ću zadržati njihov sjaj za sebe :) - e baš sam zlica... a ti, draga blog sapatnice i saputnice :) znaj da me je jedan redak koji si napisala inspirisao i naveo na jedno sećanje.... Možda se fizički nikada nećemo sresti u nekom boljem vremenu i prilikama... ali mene su učili kao malu da je san trijumf duša onih koji vole nad daljinom koja voljene razdvaja. U snu se duše prijatelja susreću, i vode zaseban život, druže se i raduju, iako kada smo budni često tih susreta nismo svesni...

Ove stihovi posvećeni su trijumfu sna, tebi i radosti koju si danas unela u moj dan :)

(deo prvi na linku: http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/06/27/ispovest-vojnika

deo treći na linku : http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3 

K., Silvestrovo 1948. godine

Biti stranac, usamljeni i jedini došljak ,u bilo kom kraju sveta, u dane praznika znači da ćete makar samo na jedan tren osetiti na srcu ledenu čeljust čežnje koja će, ako je to potrebno , provesti u svojoj neprimetnoj zasedi i čitav dan, samo da ne propusti pravi trenutak za ubiranje svojih gorkih plodova. Pri tom iščekivanju njeni će dlanovi ostati savršeno suvi, jer kao i svaki pravi majstor svog zanata i ona ima u rukavu nekoliko tajni koje joj daju neospornu prednost nad njenom žrtvom. 

Čežnja je uvek bolna, ali ova o kojoj govorim je priča za sebe. Ona osvaja celo telo i dušu, atom po atom na jedan poseban način. Svoj pohod započinje pokoravanjem stopala - čineći ih tromim, utrnulim i nesposbnim da svog gospodara odnesu daleko od eha koji pokreće lavinu. Potom hita dalje ka kolenima unoseći u njih drhtavicu i slabost, krčeći put ka stomaku. Tu, pod grudima zastaje tinjajući, sakupljajući snagu. Stihija započinje tiho, ka grudima se kreću čestice bola - osećaj veoma nalik onome kada bosonogi zakoračite u mravinjak. Prva čestica putuje nekako stidljivo, pionirski istražuje teren. Svaka naredna okleva sve manje i pokazuje sve veći stepen drskosti. 

Vršak brade se ukruti, glasne žice trepere frekvencom van opsega čujnosti, žilica po žilica mišića lica treperi , a gornja usna se zaverenički suši na svakih nekoliko sekundi... u obraze se uvlači vatra, usijana lava koja klizi ka jezerima smeštenim u dupljama očiju. 

Suza se rađa, bistrija od planinskog potoka, oštrija od gorskog kristala, i dva talasa sačinjena od elemenata koji od postanja vode bitku jedan protiv drugog, kreću u susret jedan drugome... i taman kada se čini da je olakšanje na dohvat ruke, tu na rubu oka događa se čudo i suza se pretvara u plavi led, zariva bez krvi i namere da ugasi buktinju. Između pleksusa i očiju nastaje vakuum, poraz, slom, ništavilo, apsolutna praznina... Poraz.

Moj poraz toga dana bio je uvećan pod lupom moga duha. Nisam osećao neidrživu potrebu da u nozdrvama osetim smešani miris rodnog kraja i kućnog ognjišta... nisam osećao potrebu da na ramenu osetim zagrljaj bližnjih... 

Nasmejano sam hitao raznoseći naredbe i preporuke, od starešine do starešine, pristigle iz glavne komande u poslednjem trenutku. Bile su to uglavnom izlišne napomene o očuvanju mira, spremnosti i budnosti u momentima slavlja, kako bi otadžbina dočekala prvo jutro u novoj godini slobodna...

Metri i metri puta izmicali su... i tu me je čežnja uhvatila u zamku. Iskoristila je razdraganost za svog saveznika i navukla mi je na oči izmaglicu sprečivši me da u pravom trenu ugledam priliku koja se kretala ka meni. Dodirnuli smo se tek laktovima u prolazu, ali sasvim dovoljno da iz ruku iskliznu knjige, majušni paketić, brižljivo umotan... mahinalno sam se sagnuo, i veselo deklamujući izvinjenja počeo sam da sakupljam knjige... tek sam pridižući se uspeo da sagledam osobu pred sobom... umalo nisam ispusto iz ruku maločas brižljivo sakupljene knjige,a iz džepa kaputa ispala su preostala obaveštenja... pratila je svaki moj pokret ćutke i tako razdragano, sa tajnovitim osmehom na licu. Blaga rumen razlivala se po obrazima, kao kada kap krvi padne na grumen snega... Nesvesno, prihvatio sam njenu desnu ruku, i blago prislonio njen gležanj uz moje usne, tek toliko da osetim tračak topline njenog tela i miris jasmina... graciozno je uzela svoje stvari, klimnula glavom, povukla svoju ruku, okrenula se i otišla... na snegu su i dalje ležala ona obaveštenja, a tik do njih majušni komad papira, ispisan sitnim rukopisom:

"I kada bih znala da je strašni bezdan, ispunjen tminom, studeni i trnjem, jedini put koji vodi do tebe, sledila bih ga sa istim žarom i radošću u srcu kao da hodam po jastucima od svile i laticama ruža..."

Odnela je pobedu, jer iako sam sakupio obaveštenja, nisam više sa jednakom vedrinom pozdravljao starešine i svako ko me je video mogao je pretpostaviti da posmatrajući sa vrata ili iz predsoblja razdraganu žurbu u domovima osećam bol i tugu za sopstvenim domom... 

Stigavši u svoju sobu, posmatrao sam pejsaž koji je mraz oslikao na prozorima, a naslikao je jednoličan prizor beskrajne jasminove šume u cvatu, i nebom iluminisanim tajnovitim rukopisom...

***

(nastaviće se...)

Verujte mi na reč, nije u pitanju paranoja, niti egomanijašluk, stvarno ima dana kada me ljudi gledaju i prema meni se ophode tako da neminovno izazovu taj osećaj u meni... Kada dođu ti dani, ja na leđa nabacim moj stari, od džaka sašiveni ranac i "zdimim", nestanem, pretvorim se u ilegalca... ne može me naći niko i ni po koju cenu , jer to i ne želim... to su moji dani, neophodni za punjenje baterija... tako je i bilo u proteklim danima... nije me bilo jer sam se nekoliko dana uzastopno osećala baš "onako"... Jednostavno, nakupilo se previše umora... previše sumornih stvari (jedna od kapi koje su prelile čašu bilo je obaveštenje prijatelja veterinara 28. juna: tvoj mali Meda ima štenećak,doduše atipični i ako pregura 7 dana, imaće doživotni imunitet... i tako je on tinjao meni pred očima... nisam htela da unosim lošu energiju pa sačekala rasplet ...dobra je vest da je preživeo, doduše sav jadan, mršav kao prutić, toliko da mi je žalosno da prikažem slike ovde... ali tih nekoliko dana bilo je tako naporno, tako teško...sećam se straha koji sam osećala svaki put kada okrenem broj da pitam kako je )...

Bilo mi je potrebno bekstvo u neki drugi, moj svet... lutanje...  

I zato lutala sam, po okolnim brdima, šumama, dolinama... vraćala se prašnjavih cipela, i smirenog duha... uostalom, evo slika pa se i sami uverite u moć koju ima priroda...

( pritiskanjem malog plusića u levom uglu ubrzavate kretanje fotografija :) tek da se zna )

Čarobno, zar ne? Trudila sam se da u svaku fotografiju unesem makar tračak energije koji sam ja osetila u tom trenutku... pokušala sam da prigrabim moć trenutka i podelim je sa vama - nadam se i mislim da sam uspela...

Elem, osim što sam se posvetila prirodi, i svim njenim čudima i lepotima, postala sam pravi poljoprivrednik ( kopala sam bašte, polivala, plevila, brala voće i tikvice... ) hihi... nemate pojma koliko je meni samoj smešna takva pomisao... ali jedno vam moram reći, prijalo mi je... :) verujte mi na reč. Zovite me poljo-Hajper, slobodno :) jer nekako se tako i osećam ... podelila bih sa vama slike, no nisu hteli da me slikaju :(

No, nebitno... želim da ovaj post iskoristim kako bih iskazala zahvalnost našoj dragoj Elli73 :) zašto... evo pojašnjenja ( doduše, neko će se možda smejati, ali za mene je to velika stvar ):

Draga ella73, hvala na podršci :), na tome što si me pokrenula :) čvrsto verujem da bez tebe ne bih uspela u tome... ( opet, možda će neko kazati : kakav uspeh pa to je katastrofa, ali svetu se ne može ugoditi )... jednostavno, mislim da bez tebe i energije koju širiš ne bih osetila ono krc u sebi.... i znam i osećam da ću nastaviti ovako, dok ne ostvarim zamisao zacrtanu gore u hederu ovog bloga :)

Takođe, želim da se zahvalim i gdinu Miši na poverenom mi resoru ekonomije :), gosn Baladaševiću što mi je čuvao blog :), i svima vama koji ste tu...jer bez vas... pa , bilo bi  mi nekako pusto :) 

Uz čestitke Cicilly na položenom prijemnom i maloj tužnoj Zvezdi što je postala prava mala poslovna damica :) pozdravljam vas i idem da na terasi uživam u oluji koja nailazi... Ljubim vas.

P.s svima koji iščekuje dajem obećanje da se u najbržem mogućem roku bacam na dovršavanje priče koju sam započela :)