Naravno, iako je Al Paćino u ulozi "ljupkog" i ekstremno

elokventnog Satane dao vrlo

simpatičan recept za oslobođenje duše od tereta koji kajanje

i savest predstavljaju: "Krivica je kao kao vreća cigala, samo

treba da je spustiš" - isti je teško primenljiv u praksi (a možda

isti predstavlja privililegiju onih koji nisu obični smrtnici).

Zašto? Da li zato što smo "dizajnirani" tako da bi u sebi uvek

nosili neku klicu nezadovoljstva čija je uloga da nas spreči

da sagledamo svet oko sebe, radosti koji nosi svaki dan, ili

da u sebi spoznamo ono božansko, ili smo samo loši učenici,

sitni prevaranti?

Naravno, redovno se kajemo:

zašto smo protraćili svoje najbolje godine, 

zašto nismo dovoljno učili,

zašto smo se uspavali, zašto smo pojeli 20 grama čokolade

više, zašto smo ćutali kada smo trebali da govorimo, zašto

smo dozvolili da nas opet naprave majmunom, zašto smo

uputili loše reči osobi koja to nije zaslužila, zašto smo 

pijanice koje nemaju meru, zašto verujemo pogrešnim 

ljudima, zašto nismo verovali? I spisak 

intelektualno-gimnastičkih mantri se nastavlja u nedogled...

Naravno, univerzalna mantra svakog ko se kaje glasi: trudim se

da se ne osvrćem i ne gledam na prošlost, i da u svakom novom

danu pronađem izvor radosti, da ne ponavljam stare greške,

već da iz njih izvučem pouku... ili... ne kajem se, šta je bilo 

bilo je.... a onda... nakon par ponavljanja pred drugima, i samom

sebi, na možda svega par sekundi u dušu se uvuče senka, i tu na

pedalj on vrata, ka sredini grudi javi se neki čudan osećaj, 

oči se sklope, progutamo knedlu...  

Da li je kajanje cena života? Da li je to još jedan nepotrebni servis 

"zdravog razuma" ili samo gimnastika koja nas održava u životu?

Hm, ne znam.... kada sam bila mala govorili su mi: kašće ti

se samo... Nije se kazalo, slagali su me... da li se kaju zbog toga?

Ja svaki dan provodim u kajanju od momenta kada otvorim oči:

kajem se 24h dnevno - čak su i moji snovi obojeni kajanjem...

to je moja gimnastika...

I dokle tako? Ne znam.... ali sigurna sam u jedno: kajanje mi

nije donelo ništa, a oduzelo mi je puno toga.... 

Eh, konačno sam uspela da pobedim sebe i da posetim

prijatelja u bolnici... Ceo put sam razmišljala o tome

šta me čeka... pred ogromnom zgradom ortopedije, okruženoj

visokim borovima, apsolutnom tišinom, zastala sam na trenutak,

ono, da skupim hrabrost...  oko mene savršen mrak, jedino svetlo

dopire iz dugog, sterilno čistog hodnika iza koje čeka čitav niz

stepenica.... prvi sprat, drugi.... treći.... 

Spava...bolje je što je tako imala sam dovoljno vremena da pogledam

lice, da se "priviknem" na stanje u kome je trenutno...

Uobičajeno "ks ks ks" kao poziv na buđenje... osmesi, pružamo

ruku jedno drugom... komuniciramo "telepatski", ipak dovoljno

dobro se poznajemo... 

Uspravlja se, kreće priča kako sam ga baš iznervirala što ranije

nisam došla, uobičajeno, nije mi ništa, sad sam mnoooooogo bolje...

Smeh... smeh, smeh... ne znam otkud mu snage, ali smeje se...

Kreće klasično "pekmeženje": dodaj mi ovo, dodaj mi ono,

otvori prozor, sipi mi sok... dodaj mi jastuk... gips mu smeta,

ne voli da leži dok priča... napokon, sklapamo sporazum da

stavi nogu na moja kolena, i krećemo sa pričom... kako, 

zašto, gde.... da li je moglo da se izbegne.... Cimeri se bude,

kreće šala, tetrapakovi kruže po sobi, nudkanje kolačima...

trampa šolje čaja za šolju kafe... opet smeh... 

dežurna sestra opominje na kućni red... čudno, ali

kao da niko od tih petoro muškaraca u sobi ne misli o onome

što im se dogodilo... kao da je patnja rezervisana za one 

koji su ostali vani... Naravno, nakon sat i po vremena

logično je bilo da krenem - mera dobrog ukusa...  

Zoran kavaljerski grabi štake sa namerom da me otprati -

zaboga, to je već previše... ipak, ne odustaje...

Ponovo stojim pred onim istim hodnikom sada u društvu...

Ipak, sada me svetlo guši, a mrak deluje tako privlačno.... 

Uhvatila me je panika... Potrebno mi je da budem sama sa

sobom... sa svojim mislima.... 

Ustajem i kroz prozor svoje sobe vidim ovaj prizor - kako deprimira....

Naučnici kažu da je izostanak svetlosti jedan od glavnih uzroka depresije.

Na TV naravno nema ničeg zanimljivog... 

Hor ludih motornih testera remeti tišinu... komšije seku drva kao da će

sutra nastupiti ledeno doba, kao da zima nikad neće proći...

Osećam da mi je mozak na ražnju, kuva se do besvesti...

Zato sam se dogovorila sa sestrom da bacimo roštilj na terasi i da 

onako, zajedno ručamo... Retko ručamo zajedno, pa su to praznici...

Njam njam... sočno izgleda, zar ne?

Usred ručka opet poziv - drugar iz bolnice, veli: kad ćeš da svratiš, da 

pričamo.... Metod ubeđivanja: "znaš, u Zaječaru sam, nisam u Boru,

a bolnica je jedva kilometar od tvog stana"... Griža savesti....

Ne volim bolnicu, ne volim da vidim ljude koji pate, priznajem, 

kukavica sam, bežim kad god mogu!

Da li me to čini lošim čovekom?

Moguće... 

Nisam pametna...

Prvi put kada sam čula, nisam mogla da poverujem,

a onda sam na netu naišla na ovaj snimak

(pogledajte ga obavezno do kraja, verujte mi da vredi):

Onda sam se zapitala: šta ja to sve unosim u svoj organizam...

Da li je to samo urbana legenda, vešto umontiran snimak, brzi prsti...

Ko zna...

A za slučaj da se pitate šta se dešava kada Mentos bombone 

stavljate u pivo, evo odgovora i na to:

Živeli! 

Moj broj mobilnog smatram za najveću svetinju, i strašno

mrzim kada moj broj bez pitanja dele i kada me neko koga

čak i ne poznajem pozove.

Eh, u proteklih nekoliko nedelja moj najnoviji broj mobilnog

uporno zatrpavaju reklamama, te za neki fitnes kongres,

te za otvaranje de.... city-ja u Beogradu, te za A..N

cosmetics, te za O.iflame... a sada je na red došao i

Mex. !!!! ( E baš neću da ih reklamiram!)

Ok, kupila sam karticu, ok redovno i uredno uplaćujem kredit,

ok - ne uznemiravam nikoga.... I otkud onda prokletom

operateru pravo da me zatrpava reklamama koje naplaćuje

kad ja nisam za to dala pristanak?

U call centru svi nešto ljubazni, ali niko meni ne daje

odgovor kako da se ja otarasim tih dosadnih reklama ili

kako da dođem do neke beneficije a konto činjenice

da na meni dvostruko zarađuju? Bitange!

Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Mrzim sve operatere 

mobilne telefonije u Srbiji!