Eh, konačno sam uspela da pobedim sebe i da posetim

prijatelja u bolnici... Ceo put sam razmišljala o tome

šta me čeka... pred ogromnom zgradom ortopedije, okruženoj

visokim borovima, apsolutnom tišinom, zastala sam na trenutak,

ono, da skupim hrabrost...  oko mene savršen mrak, jedino svetlo

dopire iz dugog, sterilno čistog hodnika iza koje čeka čitav niz

stepenica.... prvi sprat, drugi.... treći.... 

Spava...bolje je što je tako imala sam dovoljno vremena da pogledam

lice, da se "priviknem" na stanje u kome je trenutno...

Uobičajeno "ks ks ks" kao poziv na buđenje... osmesi, pružamo

ruku jedno drugom... komuniciramo "telepatski", ipak dovoljno

dobro se poznajemo... 

Uspravlja se, kreće priča kako sam ga baš iznervirala što ranije

nisam došla, uobičajeno, nije mi ništa, sad sam mnoooooogo bolje...

Smeh... smeh, smeh... ne znam otkud mu snage, ali smeje se...

Kreće klasično "pekmeženje": dodaj mi ovo, dodaj mi ono,

otvori prozor, sipi mi sok... dodaj mi jastuk... gips mu smeta,

ne voli da leži dok priča... napokon, sklapamo sporazum da

stavi nogu na moja kolena, i krećemo sa pričom... kako, 

zašto, gde.... da li je moglo da se izbegne.... Cimeri se bude,

kreće šala, tetrapakovi kruže po sobi, nudkanje kolačima...

trampa šolje čaja za šolju kafe... opet smeh... 

dežurna sestra opominje na kućni red... čudno, ali

kao da niko od tih petoro muškaraca u sobi ne misli o onome

što im se dogodilo... kao da je patnja rezervisana za one 

koji su ostali vani... Naravno, nakon sat i po vremena

logično je bilo da krenem - mera dobrog ukusa...  

Zoran kavaljerski grabi štake sa namerom da me otprati -

zaboga, to je već previše... ipak, ne odustaje...

Ponovo stojim pred onim istim hodnikom sada u društvu...

Ipak, sada me svetlo guši, a mrak deluje tako privlačno.... 

Uhvatila me je panika... Potrebno mi je da budem sama sa

sobom... sa svojim mislima....