Nisam baš sigurna da je moje trenutno stanje uma rezultiralo

valjano odrađenim zadatkom, ali nemoj Tužna da se ljutiš, ja

sam nekako zadužena za depresivne priče... 

"Vetar me nežno miluje po kosi i vuče me iz sna koji sam, čini mi se,

pre samo jednog trena usnula. Podižem ruke ka plavetnilu koje me 

svojom toplinom greje, iako na njemu nema Sunca... Ali, otkud onda 

dolazi sva ta toplina? Ležim na rosom okupanoj travi, osećam kao da 

moje telo ne dodiruje zemlju, osećam kao da sam između dva sveta...

tako slobodno.

Hodam ne dotičući tlo, koračam prostranstvima čiji se kraj nigde ne 

nazire, lutam ne želeći da lutanje prestane... na kraju te sjajne staze

nazirem jezero. Prilazim lagano, gledam očekujući da na njegovoj

ustalasanoj površini ugledam svoj lik, ali kroz taj prozirni kristal ja

nazirem neki drugi svet, ispunjen tugom, nazirem laž, neiskrenost.

Hladni krik donosi mi samo bol. 

Gledam i vidim ljude okupljene u žalosti, vidim bledi lik okićen cvećem,

čudnu odsjaj sveća odaje utisak kao da je ortgnuta iz neke druge

priče. 

Sa usana okupljenih klize reči, ali ih ne čujem, samo osećam da u 

njima nema topline. Postaje mi jasno da ispraćaju nekoga ko je

davno prestao da živi, nekoga koga više nema jer ga nije grejala

toplina iz srca i očiju sada okupljenih i već bivših bližnjih...

Osećam tešku suzu u oku, pritiska me, besramno pokušava da se

otrgne... klizi niz moj obraz u nezaustavljivom pohodu ka jezeru,

na trenutak samo pojavljuje se mali talas, nestaje brzo, kao što

je nestala i ona...

Ko sam ja? Da li ću i ja postati tek mali talas, ili ću biti samo

nemi eho postojanja... lutka... hladna reč...

Da li zaista postoji smisao života, ili smo ga osmislili u nedostatku

hrabrosti da se suočimo sami sa sobom?"