Ućutala sam se ovih dana, povukla sam se unutar svog kineskog

zida - rekli bi ljudi: na zapadu ništa novo... 

Nema baš puno novosti, eto - nabavila sam nove naočare za vid,

još uvek ne mogu da se priviknem na sopstveni odraz u ogledalu,

imam one glavobolje na psihosomatskoj osnovi jer se samoj sebi

činim čudno, pa eto, kao ne nosim naočare jer me od njih glava

boli ( lažem, za medalju, sram me bilo )...

Najbolji drugar sa faksa ( vala, prošli smo zajedno koješta! )

me je pozvao juče, veli: idem ja u vojsku, pa se ti u subotu 

dovuci da popijemo i pojedemo, pa da se raziđemo na neko vreme...

Ubedačih iz momenta.... nekako, kad god upadnem u frku, kad mi

svet nije po volji, ja nazujem papuče i pravac Čeda na partiju

filozofiranja, diskusije o ljudima, a ponekad samo i na partiju 

ćutanja...  noćas do 5 h nisam mogla da zaspim, uhvatilo me

je neko čudno raspoloženje.... posegnem za telefonom, pa 

odustanem.... napišem poruku, ne pošaljem je... ne kažem

da nemam kome, ali.. to je jedan od onih osećaja koji ne

možete da podelite ni sa kim, ni sa jednom osobom na svetu,

bar ne u tom trenutku - gore od samoće...

Odlazak veselice (tj. tužne, tj. one koju ja zovem malecka, a

eto, prirasla mi je za srce i pošteno zaradila poseban lux

apartman u istom )  na odmor me je s jedne strane pomalo

rastužio, ali s druge strane istovremeno i razgalio...

A svi vi, svi ste mi nedostajali, ona virtualna energija

koju emitujete i izvlacite me iz bedaka... 

Veliki pozdrav za sve vas, i jednu osobu, meni dragu

( prepoznace se on ) koja mi svojom cutnjom i umerenim 

recima unosi toplinu, iako je "sa severa"...  

Možda je sva ova monotonija i melanholija rezultat

činjenice da se bliži kraj još jedne godine, vreme 

svođenja računa... neću žaliti za ovom godinom,

ali strahujem da se ne ponovi... toliko neizvesnosti....

ali, znam da vreme teče, samnom ili bez mene, i još

uvek u svom srcu nosim tračak nade... stidljivi plamičak,

čuvam ga brižno, da se ne ugasi....