ONA: Ciao DRAGI!

ON: Ma konačno, kako to već dugo čekam!

ONA: Želiš li da odem?

ON: NE! Kako ti pada napamet? Već sama pomisao na to me plaši!

ONA: Voliš li me?

ON: Naravno! U svako doba dana i noći!

ONA: Jesi li me ikada prevario??

ON: NE! Nikada! Zašto to uopće pitaš?

ONA: Hoćeš li me poljubiti?

ON: Da, svaki put kad mi se samo pruži prilika za to!

ONA: Hoćeš li me ikada udariti?

ON: Jesi li poludjela? Pa znaš dobro kakav sam!

ONA: Mogu li ti u potpunosti vjerovati?

ON: Da.

ONA: Ljubavi...

SEDAM GODINA NAKON VENČANJA:

Tekst  pročitati odozdo prema gore ...!

Kada je prošle godine grad osvanuo ispisan gomilom grafita koje je jedan gnevan i ljubomoran muž uputio svojoj ženi, ceo grad je bio u šoku. Pričalo se o tome, u redu u pošti, na pijaci, u srednjoškolskom centru, za stolom... gurkali su se ljudi laktovima, pokazivali glavom na njega i nju... i posle nekog vremena prašina se slegla. Neko je jednostavno proširio misao da je ostarelom maratoncu mozak prokuvao, čim je postupio tako. 

Grafiti su ostali. I dan danas se niko nije dosetio da ih prefarba, ostali su kao uspomena na jednu ljubav.

Kada je malo posle toga neko rešio da zagorča odlazak u diskoteku svojoj devojci tako što je preko puta ulaza, ogromnim slovima ispisao šta misli o njoj... i to je bio mega blam... opet se laktalo i pričalo... i opet je ostao na licu grada još jedan spomen o ljubavi... ako se to ljubavlju i može nazvati.

A onda, nekako je to iskazivanje "ljubavi" postalo moderno... ljubomorne devojke su se dale na posao, odbačeni momci takođe.... 

Ružnih reči je sve više... grafita isto.

A sećam se kada je pre 15 godina jedan momak napisao auto lakom rođendansku čestitku i izjavu ljubavi jednoj Lindi.... ih, kakav je to skandal podiglo među matorcima... a bilo je romantično na jedan rokerski način, baš u duhu grada Gitarijade...

A sada, više ljubav kao da nije ista... i grad je umoran... i ja....

Voli me nežno... zašto je to postalo tako otrcano?

Vreme je neumoljivo i sve je prolazno, samo je prolaznost neprolazna. Često dane provedemo trošeći minute... često ne obraćamo pažnju na ono što je važno... u nekoj vrsti čamotinje.

Ove dane provodim pišući svoje najverovatnije poslednje izdanje "Megatrendera"... tri godina kao glavni odgovorni urednik, još skoro toliko kao saradnik - vreme je za odmor, vreme je da pustim da moje čedo nastavi dalje.

O šokvertajzingu se u nas jako malo zna, a i to što se zna, mahom se vulgarizuje... 

Videla sam ovu reklamu pre nekoliko dana... rasplakala sam se. Onda sam je pogledala opet i opet i opet... i poslala drugaricama, i drugovima... a sada je poklanjam i vama, pogledajte je.. obavezno. Odvojite vremena, možda će promeniti vaš život, ili život osobe koju volite.

Znam da nisam dovoljno velika da bi se ceo svemir okretao oko mene, ali ponekad, kad se prevelika tuga useli u moje srce, a ja uskratim potoku suza put ka mojim usnama.... imam utisak da se tu na mojim grudima rodi srce oluje i da se proširi... 

Takvo je popodne bilo 8. avgusta ... u srce se uselila tuga... i znala sam da će doći oluja kada sam pošla u šetnju, ka livadi na kojoj je najlepše posmatrati zvezde padalice, i krvavi Mesec što zalazi na zapadu.

Oblaci su putovali brzo, kao neka nezaustavljiva vojska... na prve kapi kiše ustali smo i krenuli... oluja je stigla brzo i nezadrživo. Udari vetra su bili strašni... pitala sam se čemu kišobran kad ga vetar i tako stalno okreće, čemu žurba kad sam i onako pokisla do gole kože... Valjda je pokušaj da se sakrijem kišobranom od snage prirode razlika između misli u glavi prolaznika koji su mahnito pritiskali sirene na volanima - sa kišobranom su mislili: "kud li se namerila u ovo nevreme...", bez kišobrana bi mislil "vidi ove lude..."... u osnovi je isto.

A prijala mi je kiša, kao da je sprala sa mene bol, gotovo sam bila sigurna da zamnom sa svakom kapi koja je kliznula sa mene, ostaje trag na asfaltu, kao gusta naftna mrlja.... prijalo mi je što je celo moje telo plakalo, bez ijedne suze iz oka. I osetila sam se kao novorođena.

Jučerašnji dan provela sam u tihoj seti, kao i svakog 9. avgusta, od prvog zraka zore očekujem ponoć, da sekundara označi dan kada sam se po drugi put rodila... tada uvek razmišljam o sreći, o sudbini, i uvek sam nekako tužna...

Danas je dan mog drugog rođendana, datuma koji ću slaviti još svečanije nego onaj pravi... zato što mi je majka po drugi put darovala život.

I tužna sam i sretna u isto vreme... nemojte zameriti zbog par suza koje se šunjaju sa namerom da iskoče iz ugla oka... to je od neke čudne smese sreće i tuge.

Ljubim vas.

Već sam pričala o tome, no nije greda reći ponovo...

Kada sam bila srednjoškolka ,kao što to dolikuje pravnom tehničaru, maštala sam o tome da promolim nos u sudnicu :) uh, znojila sam se pri samoj pomisli... to mi je sve delovalo tako svečano... a naročito me je uvek mučila pomisao o tome kako časne sudije mudro zbore, većaju o donošenju presude u praznoj sudnici ( eh da sam muva, mislila sam često )... isto tako imala sam visoko mišljenje i o sudskim službenicima - zamišljajući ih kao neke super mozgove za pravna pitanja ( baš sam naivko,ha? ili možda sam samo gledala previše filmova ).

Elem, kada je došao dan, kada sam noktima i laktovima izborila kod razredne pravo na praksu u okružnom sudu, u krivičnom veću bila sam happy. Čuj, happy, ma bila sam na nebu. Isprva nismo imali sreće, mi praktikanti, jer su na prva dva suđenja bila pomerena ročišta... a onda nam se treći put posrećilo. Suđenje za posedovanje opojnih sredstava, s namerom dalje preprodaje... uh, jeah... Javni tužilac nešto mudro žvrljka po papiru, advokatica odbrane sa krajnje ozbiljnom facom prebira samouvereno po akten tašni... Predsednik sudskog veća strahotan, tri sudije iza njega... mi kao miševi u uglu, niti glasa ne puštamo. 

Kada je prvi svedok, mladi, prestrašeni čovek, koji je kopkao cipelom po mestu za svedoke, pitajući se kako da uspe da izvrne glavu za 180 stepeni kako bi makar najmanji signal uhvatio od svog drugara i znao da prizna ili ne prizna... i kada je sudija kazao: E, slobodno možeš da kažeš da jeste, optuženi je već priznao... Umalo me nije srčka strefila! Ne, nije to u duhu dobre sudske prakse, niti u duhu načela krivičnog postupka... no, hajde, da nastavimo dalje, da vidimo ono što me odavno muči...

I tako, napustili su sudnicu javni tužilac, optuženi, svedok, advokat odbrane, mi načuljili uši u iščekivanju onog čuvenog momenta. Predsednik veća se okrenuo, namrštio i hladnim tonom kazao svom kolegi: Živorade, sa šta prskaš onu tvoju lozu, raste ko iz zemlje, jebo te!

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Šok! I tako pola sata, nablablabla... pogled na sat: Ljudi, šta kažete na 6 meseci uslovno? Veće: Može, slažemo se... Presuda izrečena, napuštamo sudnicu, i krišom bacamo pogled na papir po kome je pisao javni tužilac u nadi da ćemo barem tu videti nešto zanimljivo, kad tamo ništa drugo do Čiča Gliša. Damn. 

Tako sam stekla averziju prema sudu kao instituciji, i svaki put kada mi nešto treba, uvek nastojim da izvrdam odlazak. No, danas se nije moglo... do opštinskog i odoh kako tako... tamo me je dočekao radnik obezbeđenja koji se okomio na moju tašnicu, jer pišti... Šta imate unutra? Razmislih da kažem plastični eksploziv, pa se na sekund nasmejah, no odgovorih da imam samo ženske potrebštine... Očigledno mu pojam nije bio jasan pa je na svetlost dana izvukao mali providni neseser iz koga mu se smešio štek higijenskih uložaka, par tampona, i boca dezodoransa... Videvši iste, sav se pogubio, tutnuo na jedvite jade neseser u tašnicu, uredno je zakopčao i rekao: Prolazi... kanda je video duha.

Ali okružni, gde sam pohađala praktičnu nastavu, ama baš nikako ne volim. Nekako se uvukoh, predah zahteve, smorivši se prethodno kod obezbeđenja koje je dremkalo... Dođi u 12h...a možeš i posle 12h, kad ti zbogdno - reče službenica. Naravno, došla sam u 12.30h dajući im fore da okasne, jer prijemna kancelarija se nalazi čitavih 50 metara jedna od druge, mnogo je to. 

Ulazim, dobar dan... prezime i ime, jel gotov dokument... ?

Jao, još mi nisu sneli odozgo... gleda me sa nekom molećivom facom tipa: ajd dođi sutra, molim te... 

Naravno da ne odustajem i pitam: pa dobro, šta sad ja da radim?

Gleda me, ćuti, ćuti... napokon: paaaa, idi do kancelarije br.19... pa uzmi. 

Ajd, ne budem lenja otrčim, kuc, kuc... ja sam ta i ta, treba mi to i to. Opet me gleda onako molećivo. Napokon progovara: E, ajd dodaj mi ono tamo sa onog stola . Dodam. Evo potpiši ovde. Potpisujem E, aj kad već ideš na dole, ponesi ovo u prijemnu kancelariju. Sad ja gledam nju. Pitam se otkud joj poverenje, iako me pamti sa prakse od pre 5 godina, da neću izaći , zgužvati one papire i baciti ih u kantu? Odneću. 

Trčeći izlazim iz suda. Hvala bogu, Odiseja je gotova. Gledam papir i pitam se za šta im je trebalo 3 sata da bi obrazac već pripremljen popunili ručno? I to svega upisano ime i prezim i potpis... Grrrrrr!

*********

I za kraj, nešto što me uvek nasmeje, iako me seti na neka tužna vremena:

ŠEST SOCIJALISTIČKIH ČUDA

1. NEMA NEZAPOSLENIH  ALI NIKO NE RADI

2. NIKO NE RADI  ALI SVI PRIMAJU PLATU

3. SVI PRIMAJU PLATU  ALI NIKO NE MOŽE NIŠTA DA KUPI

4. NIKO NE MOŽE NIŠTA DA KUPI  ALI SVI IMAJU SVE

5. SVI IMAJU SVE  ALI SU NEZADOVOLJNI

6. SVI SU NEZADOVOLJNI  ALI SU SVI GLASALI ZA REŽIM