Luda Sudnica....
Autor hyperblogger | 7 Avg, 2008
Već sam pričala o tome, no nije greda reći ponovo...
Kada sam bila srednjoškolka ,kao što to dolikuje pravnom tehničaru, maštala sam o tome da promolim nos u sudnicu :) uh, znojila sam se pri samoj pomisli... to mi je sve delovalo tako svečano... a naročito me je uvek mučila pomisao o tome kako časne sudije mudro zbore, većaju o donošenju presude u praznoj sudnici ( eh da sam muva, mislila sam često )... isto tako imala sam visoko mišljenje i o sudskim službenicima - zamišljajući ih kao neke super mozgove za pravna pitanja ( baš sam naivko,ha? ili možda sam samo gledala previše filmova ).
Elem, kada je došao dan, kada sam noktima i laktovima izborila kod razredne pravo na praksu u okružnom sudu, u krivičnom veću bila sam happy. Čuj, happy, ma bila sam na nebu. Isprva nismo imali sreće, mi praktikanti, jer su na prva dva suđenja bila pomerena ročišta... a onda nam se treći put posrećilo. Suđenje za posedovanje opojnih sredstava, s namerom dalje preprodaje... uh, jeah... Javni tužilac nešto mudro žvrljka po papiru, advokatica odbrane sa krajnje ozbiljnom facom prebira samouvereno po akten tašni... Predsednik sudskog veća strahotan, tri sudije iza njega... mi kao miševi u uglu, niti glasa ne puštamo.
Kada je prvi svedok, mladi, prestrašeni čovek, koji je kopkao cipelom po mestu za svedoke, pitajući se kako da uspe da izvrne glavu za 180 stepeni kako bi makar najmanji signal uhvatio od svog drugara i znao da prizna ili ne prizna... i kada je sudija kazao: E, slobodno možeš da kažeš da jeste, optuženi je već priznao... Umalo me nije srčka strefila! Ne, nije to u duhu dobre sudske prakse, niti u duhu načela krivičnog postupka... no, hajde, da nastavimo dalje, da vidimo ono što me odavno muči...
I tako, napustili su sudnicu javni tužilac, optuženi, svedok, advokat odbrane, mi načuljili uši u iščekivanju onog čuvenog momenta. Predsednik veća se okrenuo, namrštio i hladnim tonom kazao svom kolegi: Živorade, sa šta prskaš onu tvoju lozu, raste ko iz zemlje, jebo te!
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Šok! I tako pola sata, nablablabla... pogled na sat: Ljudi, šta kažete na 6 meseci uslovno? Veće: Može, slažemo se... Presuda izrečena, napuštamo sudnicu, i krišom bacamo pogled na papir po kome je pisao javni tužilac u nadi da ćemo barem tu videti nešto zanimljivo, kad tamo ništa drugo do Čiča Gliša. Damn.
Tako sam stekla averziju prema sudu kao instituciji, i svaki put kada mi nešto treba, uvek nastojim da izvrdam odlazak. No, danas se nije moglo... do opštinskog i odoh kako tako... tamo me je dočekao radnik obezbeđenja koji se okomio na moju tašnicu, jer pišti... Šta imate unutra? Razmislih da kažem plastični eksploziv, pa se na sekund nasmejah, no odgovorih da imam samo ženske potrebštine... Očigledno mu pojam nije bio jasan pa je na svetlost dana izvukao mali providni neseser iz koga mu se smešio štek higijenskih uložaka, par tampona, i boca dezodoransa... Videvši iste, sav se pogubio, tutnuo na jedvite jade neseser u tašnicu, uredno je zakopčao i rekao: Prolazi... kanda je video duha.
Ali okružni, gde sam pohađala praktičnu nastavu, ama baš nikako ne volim. Nekako se uvukoh, predah zahteve, smorivši se prethodno kod obezbeđenja koje je dremkalo... Dođi u 12h...a možeš i posle 12h, kad ti zbogdno - reče službenica. Naravno, došla sam u 12.30h dajući im fore da okasne, jer prijemna kancelarija se nalazi čitavih 50 metara jedna od druge, mnogo je to.
Ulazim, dobar dan... prezime i ime, jel gotov dokument... ?
Jao, još mi nisu sneli odozgo... gleda me sa nekom molećivom facom tipa: ajd dođi sutra, molim te...
Naravno da ne odustajem i pitam: pa dobro, šta sad ja da radim?
Gleda me, ćuti, ćuti... napokon: paaaa, idi do kancelarije br.19... pa uzmi.
Ajd, ne budem lenja otrčim, kuc, kuc... ja sam ta i ta, treba mi to i to. Opet me gleda onako molećivo. Napokon progovara: E, ajd dodaj mi ono tamo sa onog stola . Dodam. Evo potpiši ovde. Potpisujem E, aj kad već ideš na dole, ponesi ovo u prijemnu kancelariju. Sad ja gledam nju. Pitam se otkud joj poverenje, iako me pamti sa prakse od pre 5 godina, da neću izaći , zgužvati one papire i baciti ih u kantu? Odneću.
Trčeći izlazim iz suda. Hvala bogu, Odiseja je gotova. Gledam papir i pitam se za šta im je trebalo 3 sata da bi obrazac već pripremljen popunili ručno? I to svega upisano ime i prezim i potpis... Grrrrrr!
*********
I za kraj, nešto što me uvek nasmeje, iako me seti na neka tužna vremena:
ŠEST SOCIJALISTIČKIH ČUDA
1. NEMA NEZAPOSLENIH ALI NIKO NE RADI
2. NIKO NE RADI ALI SVI PRIMAJU PLATU
3. SVI PRIMAJU PLATU ALI NIKO NE MOŽE NIŠTA DA KUPI
4. NIKO NE MOŽE NIŠTA DA KUPI ALI SVI IMAJU SVE
5. SVI IMAJU SVE ALI SU NEZADOVOLJNI
6. SVI SU NEZADOVOLJNI ALI SU SVI GLASALI ZA REŽIM
Priča iz života, na žalost istinita.
Autor malaino 07 Avg 2008, 16:14