Deca su čudo... I svaki put to iznova i iznova dokazuju.... 

Dragi Bože, molim Te da ove godine

pošalješ odeću svim onim sirotim tetama u

tatinom kompjuteru...

Amin 

Ne verujem u slučajnosti... nikada nisam verovala... sve se događa sa razlogom, pa si tako i ti ušao u moj život, nepozvan, ali dugo željen... u trenu kada si mi bio najpotrebniji... Spasao si me, mene same, drugih ljudi... učinio si da ponovo osetim da sam živa, učinio si da se ponovo smejem i osećam... da volim...

Neretko sam se pitala da li je sve to samo san... još jedna u nizu iluzija koja će se rasprsnuti kao mehur od sapunice, na prvi dodir... nestati...

Hvala ti, na svemu... možda još uvek nisi shvatio, ali uz tebe sam se ponovo rodila...

Volim te, neizmerno.... i tako mi noćas nedostaje tvoja toplina... čini mi se da će mi nedostajati svakog sekunda provedenog daleko od tebe....

Sretan ti rođendan, maleni.

Ne, ovo nije tekst o pivu...štetnom ili blagotvornom dejstvu piva... čisto da se zna...

Kažu da je najstrašnije kad se tikva pokondiri... Ja bih, poučena svojim nekim naopakim iskustvom kazala da je ipak strašnije kad se lenjivac pretvori u sportistu ( barem ako je suditi po fizičkoj reakciji...)...

Elem, hibernirala ja tako već mesecima uz monitor, i iz bog zna kakvog razloga genijalno reših da se "bacim na sport"... naravno, ja ne bih bila ja kad ne bih preterivala ... pa tako reših da trčim 3 km dnevno.... ( ne odjedared , u serijama od po 400 metara... )... naravno, ne bih ja bila ja da mi neočekivani uspeh u trčanju iznenada ( opet ja sve nešto iznenadno ) nije postao mali i smešan, te reših da isti podvig ponavljam dva puta dnevno, ali da trčim iscela, i to ni manje ni više nego po gradskim ulicama ...

Naravno, ne samo što sam ubrzo postala nepresušan izvor zabave ( duboke starke, savršeno bele, jednako bela trenerica, crveni duks i sivi prsluk - zamalo kao Roki )... nego sam otkrila i blagotvorno dejstvo muzike u kombinaciji sa trčanjem (slušalice u ušima i muzika dovoljno jako odvrnuta da ne bih čula ni vatrogasni kamion pod punim rotacijama )...

Ah, da .... razbudila sam i hroničnu upalu zgloba ( uzrokovanu mladenačkim ludovanjem i pokušajem da dokažem tezu da se zglob može rotirati do 180 stepeni )... tako sada trčim sa dvostrukom bandažom na zglobu ( zaboga, zar je neko pomislio da će to biti dovoljno da odustanem? )....

Jutros mi je trčanje pokvarila kišica... do vraga... morać večeras da nadomestim ( ako uspem dovoljno uverljivo da odglumim pred ukućanima da ja HODAM a ne imitiram gospodina Čanka :P koji je opet ( barem meni ) sasvim iznenađujuće izgurao Tobića Tobića sa mesta IDOLA MLADIH (ako se iko još uvek seća genijalnog khm... tvorca horoskopa i tehnologije sviranja "u leba" ) i suvereno zavladao mojim komšilukom kao najfaca (čak ni sve one zgodne damice nisu uspele da se izlaktaju..)

...

E sad, ako je iko uopšte i stigao do ovde i zapitao se šta sam ja uopšte htela da kažem... Moram biti iskrena: POJMA NEMAM...

Tek, da vas podsetim - smeh je zdrav za dušu, a mene je jutros ovo baš nasmejalo, jer me je podsetilo na sve one (pile)telešopove za kojima smo mi obični smrtnici otkidali:

Ljubim vas... 

Tako dugo nisam svoje misli zapisala, da mi se čini da sam sasvim zaboravila kako se to čini... Ušla sam u dijaloge sama sa svojom dušom, počela da zapisujem misli iscrtavajući ih pogledom na plafonu u polutami sobe, na zvezdanom nebu... kolovozu... tankoj crti horizonta... katkad i na sopstvenim dlanovima...

Nova godina je loše počela... tuga i smeh uvek su bile pomešane, ali ovaj put je presek bio tako nagao... zabolelo je, možda upravo zbog osećanja samoće uzrokovanog čijenicom da dok ceo svet slavi u mom srcu je sivilo... 

...

Odlutala sam...  shvatila sam da sam izgubila sebe u lutanjima između snova i stvarnosti, virtualnog i pravog sveta, tuđih i mojih želja... želela sam da se pronađem...

...

Dani su bili čudni... neki su ličili na melodiju "La vie en rose..."

Prijatni... ispunjeni osmehom... srećom, osećajem pripadnosti i ljubavi... prijateljstva...

Neki dani su bili...

Ispunjeni ružnim rečima... porazima... izgubljenim nadama... bilo mi je teško, na momente mi se činilo da je dno postalo za mene nedostižna visina... da sam skroz pogrešila, da već godinama ratujem protiv vetrenjača, zatvorena u veliku staklenu kutiju, okružena virtualnim ljudima...pod budnim okom nekoga sa prilično bolesnim smislom za humor...( neko mi reče: svako od nas barem jednom bude paranoik... )

Bilo je i onih kada su moje oči izgledale:

Kada sam se osećala kao veliko dete...  

...potpuno oduševljeno snagom prirode... ispunjeno njenom snagom.... 

nasmejano, razdragano novim otkrićima... 

Ponekad se dešavalo da u jednom danu doživim sva četiri godišnja doba... raspoloženja su se smenjivala.... emocije kuvale.. 

I onda...

Rođena je jedna sasvim druga ja...  

Ne... nisam otkrila veliku životnu mudrost koju bih mogla podeliti sa vama.... otkrila sam "the next best thing"... samu sebe... 

Volim vas i nedostajete mi puno....