Tako dugo nisam svoje misli zapisala, da mi se čini da sam sasvim zaboravila kako se to čini... Ušla sam u dijaloge sama sa svojom dušom, počela da zapisujem misli iscrtavajući ih pogledom na plafonu u polutami sobe, na zvezdanom nebu... kolovozu... tankoj crti horizonta... katkad i na sopstvenim dlanovima...

Nova godina je loše počela... tuga i smeh uvek su bile pomešane, ali ovaj put je presek bio tako nagao... zabolelo je, možda upravo zbog osećanja samoće uzrokovanog čijenicom da dok ceo svet slavi u mom srcu je sivilo... 

...

Odlutala sam...  shvatila sam da sam izgubila sebe u lutanjima između snova i stvarnosti, virtualnog i pravog sveta, tuđih i mojih želja... želela sam da se pronađem...

...

Dani su bili čudni... neki su ličili na melodiju "La vie en rose..."

Prijatni... ispunjeni osmehom... srećom, osećajem pripadnosti i ljubavi... prijateljstva...

Neki dani su bili...

Ispunjeni ružnim rečima... porazima... izgubljenim nadama... bilo mi je teško, na momente mi se činilo da je dno postalo za mene nedostižna visina... da sam skroz pogrešila, da već godinama ratujem protiv vetrenjača, zatvorena u veliku staklenu kutiju, okružena virtualnim ljudima...pod budnim okom nekoga sa prilično bolesnim smislom za humor...( neko mi reče: svako od nas barem jednom bude paranoik... )

Bilo je i onih kada su moje oči izgledale:

Kada sam se osećala kao veliko dete...  

...potpuno oduševljeno snagom prirode... ispunjeno njenom snagom.... 

nasmejano, razdragano novim otkrićima... 

Ponekad se dešavalo da u jednom danu doživim sva četiri godišnja doba... raspoloženja su se smenjivala.... emocije kuvale.. 

I onda...

Rođena je jedna sasvim druga ja...  

Ne... nisam otkrila veliku životnu mudrost koju bih mogla podeliti sa vama.... otkrila sam "the next best thing"... samu sebe... 

Volim vas i nedostajete mi puno....